Od stalnog saradnika Mila Filipović
Jovan Marković, dramaturg, scenarista i producent, zajedno je sa nekolicinom samostalnih filmskih radnika 1983. osnovao privatnu filmsku organizaciju FIT (FilmiTon), u kojoj aktivno učestvuje i kao producent.
Producirao je filmske naslove poput: Moljac, Nema problema, Žikina dinastija, Druga Žikina dinastija, Lutalica…
Napisao je scenario za filmsku komediju Hajde da se volimo i Hajde da se volimo 2 iz 1987. i 1989. godine i bio koscenarista sarajevske hit komedije Bračna putovanja iz 1991. godine.
Takođe je napisao scenario za čuvenu seriju „Žikina dinastija”, u nekoliko nastavaka, koja se i danas prikazuje i gleda.
Danas se pretežno bavi produciranjem kratkometražnih dokumentarnih filmova. 2012. godine dobio je odlikovanje Ruske pravoslavne crkve.
„HRISTOVI LJUDI NAŠE VREME”, film Jovana Markovića i Emira Kusturice, je film kojim smo otvorili 12. Srpski filmski festival Čikago.
O ideji za nastanak ovog filmskog ostvarenja, Jovan Marković kaže;
„Moram priznati da ja nisam taj koji je izabrao ovu temu.
Iza ovog projekta stoji jedna veća grupa ljudi iz Ukrajine, Rusije i naše Srbije, koji su želeli da se ja uključim u rad sa njima.
Mada sam se protivio kada su me imenovali i kao reditelja i scenaristu, pošto je to više kolektivno nego moje individualno delo.
Ja jesam dao neki svoj pečat, ja sam dao tu neke završne misli i ideje, ali ipak je to jedno kolektivno delo.
Oko tih osnovnih ideja je mnogo pomogao i Kusturica, kako u režiji tako i dramaturgiji cele te priče.
Meni je bilo najzanimljivije u toj priči što su najznačajnije i najvažnije stvari rekli sami Ukrajinci.
Za mene je izuzetno važno, s obzirom da mi živimo u jednoj zemlji koja se raspala i koja se raspadala više puta, prolazili smo kroz mnoga naša međusobna krvoprolića, među braćom pre svega, ali uvek je bila takva jedna priča da su svi potencirali i u filmovima i u romanima i u istorijskim pristupima, da kažu da je uvek kriv onaj drugi.
Ja sam ovde kada je bio rat u Jugoslaviji snimio stotinu ratnih filmova.
A onda su počeli da me napadaju, jer ja nisam snimao filmove koji su bili propagandni, pošto je većina filmova u to vreme bila propagandna, gde su uvek ONI krivi, naopaki, zlikovci… a mi smo uvek bili dobri.
Ja sam došao do jednog drugog zaključka, a to je da svako treba o sebi da priča.
To znači, da mi sami svoje greške saznajemo i utvrđujemo, a ne da pričamo, kako su oni, tamo neki preko Drine i ko zna gde, uvek krivi, a da smo mi uvek ispravni i pravi.
Kada budemo svi priznali svoje greške, polazili od svojih grešaka, onda ćemo mnogo bliže biti jedni drugima i mnogo ćemo se pre i pomiriti i sresti.
A ovako, kada su ONI uvek krivi, a mi pravili obrnuto, MI SMO za njih uvek krivi, a oni uvek pravi, nikada se nećemo sresti u nekoj budućnosti, a ona nam je nužna da živimo zajedno.
I zbog toga je meni veoma važno to što su Ukrajinci smogli snage da pričaju o svojim greškama, o svojim grehovima, pre svega u odnosu na crkvu njihovu, koja je ruska crkva…
Kada smo imali premijeru ovog filma u Moskvi, u crkvi Hrista Spasitelja, u prisustvu ruskog patrijarha i sveštenstva i velikih ruskih državnika, tu sam govorio i na tome insistirao, da sam ja prihvatio da radim na ovom filmu, baš zbog toga što sam posebno inspirisan tim ukrajinskim ljudima, koji govore o svojim gresima.
„Jer kad mi Srbi i kada vi Rusi budete u stanju isto ovako da pričate o svojim gresima, onda ćemo biti mnogo bliži jedan drugima.
Nakon čega mi je patrijarh rekao da sam potpuno u pravu.
Eto, to je poseban neki aspekt koji je meni bio najvažniji u ovom delu.”
Da li je to u isto vreme bio i najveći izazov u radu na ovom filmu?
„Izazov mi je bio nešto drugo, što i nije direktno vezano za ovaj film ali jeste indirektno.
Nije to nova stvar, stotinama i stotinama godina ceo svet hoće da sruši pravoslavlje.
Danas je pravoslavlje mnogo stabilnije i mnogo jače nego ranije.
Na Zapadu se potpuno vera izgubila, ja sam pola u šali, a pola u zbilji govorio nedavno kad sam bio u Rusiji, da je nama i Rusima veru spasao komunizam.
Jer je pravoslavlje bilo zabranjeno, ali nasuprot tome veliki vernici, kao što je bilo u početku hrišćanstva kada su svi bili fanatici i veliki vernici, tako da je taj deo ilegalnog verskog života koji je bio u jednom trenutku drastičan, jer je ruska varijanta tog komunizma, socijalizma, zovite ga kako god hoćete, kada je bio vrlo drastičan onda se nasuprot tome stvorila jedna čvrsta vera, koja se produžila i dan danas i zbog toga je ta vera vrlo značajna u životu tih naroda i tih država.
Glavni faktor i kod nas je tako danas, a pogotovu u Rusiji koja drži ruski narod na okupu, svi bi da ga razdele, da podele tu Rusiju, ali pre svega mislim da im najviše smeta vera.
Mnogo više nego sve te rakete zajedno.
Zbog toga je vera uvek bila subjekat borbe, da li pritajene ili javne, tih planova da se ona uništi…
Posebno smo mi eksponirani kao pravoslavni narod.
Zbog toga što smo mi granica pravoslavlja prema Zapadu.
Nas okružuju sa jedne strane muslimani, sa druge katolici koji su večito, stotinama godina bili protiv pravoslavne vere, a posebno naše koja ima još jednu komponentu, a to je Svetosavlje.
Jer taj svetosavski element u pravoslavnoj veri nije izmenio ništa u njoj, ali je doneo mnogo više ljudskosti, mnogo više realnosti sa Svetim Savom.
To je jedna posebna naša varijanta.
I sada sam hteo samo da pokažem sadašnje vreme, to jest da pokažemo, jer nas je više učestvovalo u ovom projektu.
Da pokažemo da je Srbija do kraja 19. veka bila pod svim udarima, a što je upravo sada Rusija.
Da ne nabrajamo sada druge greške, vojne i sve ostale koje su napravili i jedni i drugi, to je posebno pitanje.
Jer rat, nažalost, podižu moćnici, u ratu stradaju nevini i stradaju oni koji ga nisu hteli, ali ja govorim samo o veri.
Znači ovde je ruska pravoslavna vera bila ugrožena, posebno što ovaj agresivni deo iz Ukrajine zna da je najveća brana u razdvajanju Ukrajinaca od Rusije baš vera.
Tako da su oni pokušali da se približe zapadnim, katoličkim verama, pa su hteli da naprave neku svoju crkvu, poništavajući jednu pravoslavnu veru koja traje hiljadama godina, jer su Ukrajinci sa Rusima isti narod, to jest bratski narod, i jednoverni narod.
I sami shvataju da je vera taj faktor koji drži Rusiju jačom nego što bi ona bila bez vere.
Zbog toga na sve načine pokušavaju da umanje značaj te vere, značaj te crkve, te ruske crkve koja je tu nastala, pre svega na prostorima Kijeva – Kijevska lavra, jedna od najstarijih ruskih crkava, ruske vere koja je tu nastala.
Zbog toga mislim da naše opredeljenje treba da bude sledeće – ne ugrožavajući drugoga, mi trebamo da čuvamo svoju kulturu, a na prvom mestu da sačuvamo veru.
U pravom smislu, ako bi stvarno uzeli Svetosavlje kao deo naše vere, ona nije vera nekih neznalica i fanatika, nego jedna vera koja daje mogućnosti od kulturnog svog razvoja.
I za to se moramo stalno zalagati i imati to u vidu.
A druga stvar trebalo bi da naravno, pomažemo bliske narode kada je u pitanju vera, koja je osnov kulture svih bliskih naroda.
Tako da ovaj film ima ideju da se prikaže ugroženost pravoslavlja, a to treba nas da zabrine, kako svi oni koji žele da ga umanje, da ga obezvrede ili sruše, ne bi imali uspeha.”
Da li je ovo bila Vaša prva saradnja sa Emirom Kusturicom?
„Emir je jedan izuzetan čovek i izuzetan umetnik.
To je sigurno i to ceo svet zna.
Znam ga od prvih njegovih filmskih dana.
Postali smo bliski kada smo učestvovali na raznim ruskim festivalima i događajima i provodili smo dosta vremena družeći se tako, ali konkretno oko nekog filma i projekta nismo nikada sarađivali.
Ovo je prvi projekat i saradnja na filmu.
On i ja imamo neka zajednička mišljenja i ideje, zato je rad na ovom filmu bio veoma lak, usaglašen i jednostavan.”
Na 12. Srpskom filmskom festivalu u Čikagu, specijalna plaketa „SVETLOST SABORNOSTI” dodeljena je Jovanu Markoviću za film „Ljudi Hristovi – naše vreme”.