Natalija Nogulić je glumica srpskog porekla, čija karijera obuhvata pozorište, film i televiziju – od Brodveja do Holivuda, od nezavisnih produkcija do kultnih serija, kao što je „Star Trek”. Njene uloge snažnih i autoritativnih žena, poput admirala Nečajeva, ostavile su snažan utisak na publiku širom sveta. Kroz likove koje je tumačila, Natalija je pokazala dubinu, posvećenost i autentičnost, a njeno srpsko poreklo i bogato životno iskustvo dodatno su obogatili njen umetnički izraz.
Nedavno ste postali član Upravnog odbora Srpskog filmskog festivala u Čikagu i bićete i član žirija festivala. Šta je uticalo na Vašu odluku?
“Na moju odluku da budem deo žirija ovogodišnjeg Srpskog filmskog festivala uticalo je to što sam uživala gledajući filmove na prethodnim festivalima i veoma ih cenim. Veliki sam ljubitelj filma, posebno stranih filmova, pa kada me je dobar prijatelj pitao da li bih bila zainteresovana da budem deo žirija, odluka je bila laka – odmah sam pristala.”, kaže Natalija za “Ogledalo”
Vaša bogata karijera i iskustvo mogu mnogo doprineti ovom događaju. Koje savete, preporuke i ideje donosite ovom važnom kulturnom događaju za Srbe u Americi?
“Sa preko 40 godina rada u filmu, televiziji i pozorištu, nadam se da mogu Festivalu doneti perspektivu holivudske glumice koja je srpskog porekla i koja je uvek volela srpsko nasledje. Tokom karijere sam gledala mnogo filmova, glumila u više od 30 filmova i velikom broju televizijskih epizoda. Nadam se da ću podeliti iskustvo koje obuhvata nekoliko decenija rada u filmskoj industriji.”
Recite nam nešto o svom poreklu, srpskim vezama, roditeljima i porodici.
“Moje srpsko poreklo mi je veoma važno. Majka mi je emigrirala iz Srbije 1941. godine, a otac je rođen ovde u Čikagu, ali je kao dete boravio u Hercegovini, gde je njegov otac, Risto Nogulić, rođen. Odrasla sam u veoma „srpskom” domaćinstvu – kod kuće smo govorili srpski, posebno dok je baba živela sa nama. Žalim što nisam nastavila da govorim srpski, jer sam imala sve manje prilika kako smo brat, sestra i ja krenuli u školu i prešli na engleski jezik. Ipak, ponosna sam Srpkinja. Moj deda, Jake Alley Mandušić, borio se u Prvom svetskom ratu za Ameriku i dobio najviša odlikovanja za hrabrost – Medalju časti i visoka priznanja od svih savežničkih zemalja. Posle rata se vratio u Srbiju, oženio se i osnovao porodicu koju je kasnije doveo u Ameriku. Odrasla sam uz crkvu, svake nedelje smo išli, pevali u horu, učili u nedeljnoj školi, išli u srpski letnji kamp u Libertyville-u i stekli mnogo srpskih prijatelja. I danas sam u kontaktu sa većinom njih i redovno idem u crkvu. U našoj kuhinji uvek je mirisala dobra srpska hrana, mama je bila odlična kuvarica, a mislim da sam nasledila deo tog talenta.”
Vaša karijera obuhvata pozorište, film i televiziju – od Brodveja do Star Treka. Kako se vaš pristup razvoju likova menjao kroz različite medije?
“Priprema za razvoj lika je ista za sve medije, iako je izvođenje različito. Kada dobijem ulogu, istražujem gde se radnja dešava, proučavam period, pravim biografiju lika na osnovu podataka iz scenarija. Taj „životopis” izmišljam, ali ostajem u skladu sa pričom. Tako lik za mene oživljava. Tek tada učim tekst, koji mi onda ima više smisla. Izvođenje je različito – u pozorištu, koje najviše volim, predstava se igra više puta nedeljno i svaki put mora biti sveža. Na Brodveju smo igrali osam puta nedeljno. U filmu se snimaju kratki delovi, često van redosleda, pa treba znati šta je prethodilo sceni. Ako pogrešite, možete ponoviti snimanje, što na sceni nije moguće. Možda zato najviše volim pozorište – izazovnije je i nema druge šanse. Televizija se snima slično kao film, ali komedije se snimaju pred publikom, što je bliže pozorištu. Volim sva tri medija, ali pozorište mi je ipak najdraže.”
Igrali ste snažne, autoritativne likove, poput admirala Nečajeva u Star Treku. Šta vas privlači takvim ulogama i kako se pripremate za takve likove?
“Istina je da sam često igrala snažne likove, i nisam sigurna zašto. Možda moja snažna srpska genetika dolazi do izražaja na audiciji. Uvek postoji rizik da takav lik bude previše autoritativan i da nema simpatije publike. Zato pristupam liku kao nekome ko radi ono što veruje da je najbolje, čak i ako nije popularno. Admiral Nečajev u Star Treku je primer – moj lik se suprotstavljao kapetanu, što se nekima manje dopalo, ali iz moje perspektive radila sam za opšte dobro. Uvek su me učili da ne igram „negativca” kao negativca, već da pronađem razlog i svrhu postupaka lika. To je izazov, ali ako neko ne voli moj lik, to je u redu – moj posao je da ga odigram punim intenzitetom.”
Radili ste sa legendama kao što su David Mamet i William H. Macy u ranim pozorišnim danima. Koje lekcije iz tog perioda su ostale sa vama kroz karijeru?
“Imala sam privilegiju da radim sa dobitnikom Pulicerove nagrade, Davidom Mametom, i nagrađivanim glumcem W.H. Macyjem. Kada sam ih upoznala i učila od njih u Čikagu u St. Nicholas Theatre Company, još nisu bili poznati kao danas. Tehnika koju su me naučili je da uvek budem iskrena na sceni, kao lik. Nema lažnog „glumljenja” ili lažnih „emocija” – samo istina iz trenutka u trenutak, što donosi prave osećaje ako je komad dobro napisan. Držim se te osnovne obuke kroz celu karijeru. Kasnije sam glumila u pet Mametovih filmova i nekima sa Macyjem.”
Kao učitelj i mentor, koji savet dajete mladim glumcima o snalaženju u industriji, a da ostanu verni svom umetničkom izrazu?
“Kao učitelj i privatni trener glume, uglavnom podučavam ono što sam i sama naučila – budite iskreni, radite domaći zadatak, održavajte ravnotežu u životu, radite naporno i budite spremni na sreću. Sreća je po mom mišljenju kada se priprema sretne sa prilikom. Treba biti spreman kao sportista, da kad se ukaže šansa, možete je zgrabiti. Podučavala sam u svom pozorišnom ansamblu „The Grace Players” u Los Anđelesu (1994–2008), kao i na dva koledža – Art Center College of Design i American Film Institute. Ključ je posvećenost pripremi i disciplina da budete spremni. Težak je to posao, ima mnogo odbijanja. Uvek sam podsticala studente da budu toliko fokusirani na ljubav prema glumi da mogu da nastave i kad su razočarani. Nije lako. Što se tiče ostajanja vernim svom umetničkom izrazu – nikada nisam prihvatila ulogu koju ne bih mogla pokazati svojoj majci.”
Pisali ste knjige i podržavali veteranske organizacije poput Wounded Warrior Project. Kako vaše vanfilmske strasti utiču na vaš kreativni rad?
“Osim glume, imam strast prema pisanju. Oduvek pišem – priče, poeziju, ali nisam mislila da ću napisati roman. Ali jesam – „One Woman’s War” (dostupan na Amazonu). Počelo je kao ideja za monodramu o ženi koja je emigrirala iz Srbije u Njujork. Pisala sam kad god nisam glumila. Kasnije sam se vratila toj ideji kada su se dešavali sukobi u Srbiji devedesetih. Roman govori o ženi koja je preživela velike gubitke tokom rata i pobegla u Njujork kod sestre. Tema je osveta naspram oproštaja, što je možda suština svakog rata. Planirala sam trilogiju jer je reakcija publike bila snažna, ali trenutno istražujem za roman o Prvom svetskom ratu, inspirisan iskustvom mog dede, iako je priča fikcija. Podrška veteranima mi je prirodna zbog dede i oca, koji je služio u Drugom svetskom ratu i bio jedan od vojnika na Normandiji. Dobio je Purple Heart, Bronze Star i predsedničko priznanje. Otac mi je pričao mnogo priča, možda će biti još jedna knjiga. Blagoslovena sam što sam roditelje imala dugo, tata do skoro 102. godine, mama do 97, i do kraja su bili bistre pameti, pa sam mnogo naučila iz njihovih priča i mudrosti. Očekujem da ću se više posvetiti pisanju u narednim godinama. Podrška Wounded Warriors Project dolazi iz poštovanja prema veteranima i njihovim žrtvama, počevši od moje porodice.”
Razgovor sa Natalijom Nogulić pokazuje koliko su strast, posvećenost i ljubav prema umetnosti i korenima važni za uspeh i ispunjen život. Njena priča inspiriše nas da ostanemo verni sebi, da vrednujemo svoje nasleđe i da hrabro koračamo kroz izazove koje donosi umetnički poziv. Natalijina energija, iskustvo i doprinos srpskoj kulturi u Americi ostaju dragoceni primer svima koji teže izvrsnosti i autentičnosti, a naši čitaoci će imati priliku da je bliže upoznaju na Festivalu srpskog filma u Čikagu.
Mila Filipović