U petak, 1. novembra oko 11.50 sati 14 osoba je poginulo, među njima i četvoro dece, kada se srušila nadstrešnica na železničkoj stanici Novi Sad. U trenutku izlaska ovog broja Ogledala tri osobe su se u bolnici borile za život, a povređeno je više od 30 ljudi.
Buka bušilica koje lome razrušene i nagomilane betonske blokove, buka raznih motora i sirena, povika, naredbi i usmeravanja odjekivala je Novim Sadom, dok su spasioci i dalje tražili ljude ispod šuta. Kada su pronašli i poslednju žrtvu, nastupila je tišina potpune neverice, posle jedne od najvećih tragedija u istoriji vojvođanske prestonice.
Zgrada novosadske železničke stanice izgrađena je 1964. godine, renovirana je 2021, pa je ponovo obnovljena ove godine, da bi 5. jula bila po treći put svečano otvorena. Izvođač radova bio je kineski konzorcijum, ali iz Infrastrukture železnice Srbije tvrde da betonska nadstrešnica koja se urušila nije bila rekonstruisana. Pojavile su se mnoge fotografije i snimci koji dokazuju da je nadstrešnica ipak bila rekonstruisana.
U centru grada Novog Sada okupio se veliki broj ljudi da paljenjem sveća i ostavljanjem cveća odaju počast poginulima. Nekoliko poruka, poput: “Ko je kriv?”, “Ostavke“, “Krov stanice nije kruška da otpadne kad joj je vreme” i “Čuvaj mi se Novi Sade“, napisano je velikim crvenim slovima. U Beogradu se istim povodom okupilo nekoliko hiljada ljudi tražeći odgovornost vlasti za pad nadstrešnice u Novom Sadu. Oni zahtevaju i da se ugovor sa kineskom kompanijom da na javni uvid i najavljuju proteste i narednih dana.
Političari su od trenutka kada se tragedija dogodila davali izjave da krivci moraju odgovarati, ne pominjući sopstvenu odgovornost. Sa druge strane, građani bi voleli da se jednom i kod nas napravi temeljna istraga, mada ne veruju u to, i traže ostavke ljudi na rukovodećim funkcijama, naročito onih koji su odlučivali o rekonstrukciji ove zgrade i za to prikupljali političke poene.
U Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori je dan nakon tragedije proglašen danom žalosti, dok je u Novom Sadu proglašena trodnevna žalost.
Poginuli na železničkoj stanici u Novom Sadu:
- Firić Sara (2018) iz Kovilja
- Firić Valentina (2014) iz Kovilja
- Adamović Milica (2008) iz Kaća
- Komar Nemanja (2007) iz Stepanovićeva
- Ruman Anđela (2004) iz Stare Pazove
- Milosavljević Miloš (2003) iz Knićanina
- Hrka Stefan (1997) iz Beograda
- Arbutina Đirić Sanja (1989) iz Kaća
- Sazdovski Vasko (1979) iz Severne Makedonije
- Firić Đorđe (1971) iz Kovilja
- Rača Goranka (1966) iz Novog Sada
- Karanović Mileva (1948) iz Kaća
- Švonja Đuro (1947) iz Stepanovićeva
- Raković Vukašin (1955) iz Bukovca
ZABORAV JE SRPSKI LEK PROTIV TRAGEDIJA
Ogromna šteta je napravljena u Novom Sadu. Ljudi su fizički likvidirani, a Novosađani su ubijeni u pojam, Vojvodina je zavijena u crno, a Srbija je uplašena. Teška robija je lek za tvorce ovakvih tragedija.
Nesreća u Novom Sadu je mnogo puta ponovljena tragedija srpske nemarnosti, lenjosti, korupcije i bahatosti vlasti. Nama su se već događale ovakve masovne nesreće i tragedije u Aleksincu, Beogradu, mladenovačkim selima, na drumovima Srbije. Poslednjih godina na javnim mestima u Beogradu, Novom Sadu, mladenovačkim selima, rudniku u Aleksincu ubijeno je 40 nedužnih odraslih osoba i dece. Da ne pominjem smrt dece u saobraćaju, po čemu je u odnosu na broj stanovnika Srbija na drugom mestu u Evropi.
Ubijaju nas nemar, neznanje, nesposobnost da se radi stručno i pošteno, ubija nas pijana, drogirana i bahata armija činovnika, kao i vozača automobila i kamiona – i sve se to naziva nesrećom. Nestručno ubistvo osmoro rudara u Aleksincu, 14 osoba u Novom Sadu, 20 mladih ljudi u školi i u selima i preko 50 dece na ulicama nisu nesreće – to su surova ubistva.
Železnička stanica Novi Sad se rekonstruiše godinama. Niko više nije znao šta se na njoj i u njoj radi. Sada kada je poginulo 14 i ranjeno mnogo ljudi – svi su pametni. Vlast kaže – da će neko da odgovara politički i krivično. Prvo treba gradonačelnik Novog Sada da podnese ostavku, pa premijerka Vojvodine, jer je narušena politička stabilnost i bezbednost zemlje i naroda, pa da izvođači budu uhapšeni.
Ali to vlast kod nas ne radi, jer čuva sebe i svoje podanike. Umesto odgovornosti za smrt u Novom Sadu, nude se ostavke o kojima tek treba da se odlučuje, šire se priče preko medija i stručnjaka za zaborav, da je novosadska nadstrešnica loše urađena pre 60 godina. I da je, dakle, Josip Broz Tito tadašnji predsednik države Jugoslavije kriv za ubistvo 14 ljudi i dece u Novom Sadu.
Uvek je u Srbiji neko drugi kriv, a ne sam krivac. Na primer. Mesecima mangupi kradu bakarnu instalaciju sa pruge i voz “SOKO” od prestonice ka Novom Sadu ne vozi. Poslednji put ukradeno je 150 kg bakarnih žica i instalacije, a voz nije radio tri cela dana. A mogao bi voz “Soko” bez te bakarne instalacije i da se prevrne i da nastane nova tragedija zbog surovog terorizma kriminalaca.
Vlast ćuti o kradljivcima i napadačima na voz, ćuti o ovim teroristima, ćuti o njihovim saučesnicima, o onima koji otkupljuju taj skupoceni bakar – jer to su njeni glasači. Niko se, ni tužilaštvo, ni sud, ni političari, nije oglasio sa punim imenima i prezimenima napadača na skupi brzi voz, na simbol srpske budućnosti, koju šaka kradljivaca zbog 150 kg bakra, može da otera u propast.
To prećutkivanje vlasti, taj javni lopovluk i saradnja sa otpadima, to se zove sistemska korupcija, koja je i u Novom Sadu načinila zlo.
U međuvremenu Beograd se gradi da bi postao Čikago, Sidnej ili Dubai. U srpsku prestonicu se godišnje doseli najmanje 40.000 ljudi. Napuštaju srpska sela i provinciju da bi došli u centar. Srbija se prazni, a Beograd se puni. U Beogradu je novac, neprestano se gradi jer mu nedostaje 10.000 stanova. U Beogradu su kokainska, automobilska, prosjačka, lopovska mafija. U prestonici se dešava 70 odsto kriminala u čitavoj Srbiji.
U poslednje vreme divni Novi Sad sve više liči na kriminogeni Beograd. Ljudi se doseljavaju u vojvođansku prestonicu, donose sa sobom provincijske i delikventske manire, a gradi se i “Novi Sad na vodi”. Rekonstruiše se železnička stanica, a nova Autobuska stanica je zaboravljena i gurnuta u propast.
Ogromna šteta je napravljena u Novom Sadu. Ljudi su fizički likvidirani, 14 na železničkoj stanici u Novom Sadu. Estrada je u Srbiji jača od države. Za neke pevače ne važe državne odluke i zakoni – oni rade po svome, jer su ovlašćeni od vlasti da zabavljaju unesrećeni narod.
U tom paketu zabave za narod je i nova TV serija “Sablja” o Zemunskom klanu koji je ubio srpskog premijera Zorana Đinđića 2003. godine. Prošlo je dve decenije od tog zločina na javnom mestu, naredbodavci i pravi organizatori ubistva Đinđića nikada nisu pronađeni. Umesto spomenika, koji je obećan da će biti podignut Zoranu Đinđiću, vlast pušta narodu TV seriju o mafiji, o državnoj korupciji, o nemoći države da se suprotstavi kriminalnim teroristima iz policijskih i stranačkih redova.
U poslednje tri decenije dogodilo se toliko teških tragedija srpskom narodu da ih je strašno i pobrojati – građanski rat u SFRJ, raspad Jugoslavije kao zemlje svih Srba na Balkanu, zlostavljanje i ubijanje civila, zarobljenika i logoraša, proterivanje Srba sa zavičajne zemlje i kućnog ognjišta, pljačke narodne imovine, bombardovanje naroda snagama NATO, sejanje osiromašenog uranijuma i kancera po zemlji srpskoj, rađanje mafije koja je otela državu, ubistva viđenijih ljudi i atentati na premijera i ministre, širenje narkomanije, povećan broj saobraćajnih nesreća, gaženje dece na ulicama automobilima, povećana smrtnost stanovništva, smanjen natalitet i nestanak srpske nacije.
Umesto da nađe spasonosni lek za narod i zemlju, umesto da leči narod i njegove teške rane, vlast širi zabavu u svim varijantama. Plaća estradnu pevačicu da za 40.000 evra peva po trgovima i halama. Finansira snimanje lakih i besmislenih filmova o junacima ulice i delinkventima kao novim idolima mladih. U medijima vlast prosipa priče iz prošlosti, izbegava aktuelne teme o stradanju ljudi. Srbi se mnogo više bave prošlošću nego li svojom budućnošću.
Cilj ovakve političke kampanje je zaborav. Srpski narod je u 20. veku imao devet ratova, devet puta je ginuo za slobodu, za budućnost i bolji život. Devet puta je proživljavao nacionalne tragedije sa milionima mrtvih. I sve je to zaboravljeno. Iz nijedne tragedije nismo kao narod izvukli pouke, već smo ih zaboravili i u nove tragedije ulazili bez iskustava i pouka iz prethodnih. Smrt nacije u tim ratovima i stradanjima nas ničim nije naučila. Stalno opet ginemo, jer su ljudska glava i ljudski životi u Srbiji najjeftiniji na svetu.
Svega toga ne bi bilo da nismo postali narod zaborava. Umesto da analiziramo zašto smo dozvoljavali da naše narodne vođe odu u smrt (kralj Aleksandar, predsednik Milošević, premijer Đinđić), a narod u propast, umesto da učimo na svojim greškama, mi neprestano ponavljamo nove greške.
Mi Srbi ne želimo da razmišljamo zašto stradamo, zašto nas je sve manje, zašto zaostajemo u nacionalnom i državnom razvoju. Mi ne želimo da se menjamo na bolje. Mi sve probleme, prošle i sadašnje, zaboravljamo, jer želimo da živimo odmah i sada bez problema.
Zaborav je najbolji lek Srba protiv tragedija. Zaborav je narodni bensedin, opijat koji nacionalne probleme, potrebu da se krene u borbu za nacionalni opstanak, briše osećanjem radosti, veselja, lažnog blagostanja i bogatstva, lažnog veličanja i uzdizanja države na rang svetskih sila. Mi mali Srbi sa svega 6,8 miliona žitelja merimo se sa SAD (330 miliona), sa Rusijom (193 miliona), sa Nemačkom (88 miliona) – i čak smo u nekim slučajevima bolji, bogatiji i moćniji od ovih svetskih sila – kažu naši političari.
Političkom praznom retorikom, medijskim besmislenim vestima o tuđim nesrećama i guranjem zabave u prvi plan skriva se odgovornost, politička i krivična za smrt u Novom Sadu. Tragedija se već sada gura u zaborav da se narod ne bi masovno probudio i pobunio protiv vlasti.
Moje pitanje glasi – dokle ćemo tako da se skrivamo od pravog i surovog života?
Moje drugo pitanje glasi – KOLIKO NEDUŽNIH LJUDI, GRAĐANA I DECE treba u Srbiji da bude ubijeno, možda 30 – pa da se narod masovno pobuni protiv vlasti zbog zločina na javnim mestima?
Vlast će da ponudi neku ostavku nekog ministra, koji će opet da postane ministar. Daće država novac penzionerima i omladini, pa će sa po 200 evra podmititi javnost, a narod će da ćuti dok ljudi nedužni stradaju i umiru. Zaborav će da izbriše odgovornost, političku i krivičnu odgovornih lica za tragediju u Novom Sadu. Tako su izbrisani odgovori na nesreće u školi, selima, u rudniku, na srpskim drumovima. I onda će se, ne dao Bog, dogoditi novo zlo.
Ej, Srbijo bre!
Piše:
Marko Lopušina
