Od specijalnog izveštača MARIJANA MALJKOVIĆ
Rat između Sjedinjenih Američkih Država, Izraela i Irana naglo je eskalirao 28. februara 2026. godine, kada su SAD i Izrael izveli koordinisane vazdušne i raketne udare na više ciljeva u Iranu, uključujući vojne objekte i infrastrukturu povezanu sa nuklearnim i raketnim programom. Američka strana operaciju je nazvala „Operation Epic Fury” (Operacija Epski gnev), dok su izraelske vlasti za svoju komponentu vojne operacije koristile naziv „Rik lava”. Prema zvaničnim saopštenjima Vašingtona i Tel Aviva, cilj napada bio je degradacija iranskih vojnih kapaciteta i sprečavanje daljeg razvoja tehnologija koje, po njihovim rečima, predstavljaju bezbednosnu pretnju Izraelu i američkim saveznicima u regionu.
Do ove eskalacije došlo je nakon višegodišnjih tenzija između Irana s jedne, i SAD i Izraela s druge strane, koje traju još od Iranske revolucije 1979. godine, a dodatno su pojačane sporovima oko iranskog nuklearnog programa, sankcija i regionalnog uticaja Teherana kroz savezničke i paravojne strukture na Bliskom istoku.
Iranski državni mediji objavili su da je tokom napada u Teheranu poginuo vrhovni vođa Irana, ajatolah Ali Hamnei. Ovu informaciju preneli su brojni svetski mediji pozivajući se na iranske izvore; u pojedinim izveštajima navodi se da je stradao u kompleksu koji je bio meta bombardovanja. U trenutku objavljivanja tih vesti deo informacija o okolnostima njegove smrti bio je zasnovan na tvrdnjama iranskih medija i još se čekala nezavisna potvrda.
Iran je ubrzo uzvratio lansiranjem balističkih raketa i bespilotnih letelica prema ciljevima u Izraelu i prema američkim bazama na Bliskom istoku. U više gradova oglašavale su se sirene za vazdušnu opasnost, a prijavljene su i civilne žrtve i materijalna šteta. Prema podacima koje su iznele iranske vlasti, u napadima je poginulo više stotina ljudi, uključujući civile, dok su stotine povređene; ovi podaci u prvim danima sukoba dolazili su iz zvaničnih iranskih izvora i nisu svi bili nezavisno potvrđeni.
Ova faza sukoba nadovezuje se na ranije incidente i ograničene vojne razmene tokom 2025. godine, kada su SAD i Izrael izveli udare na iranske ciljeve, nakon čega je usledio privremeni prekid vatre. Diplomatski pokušaji da se obnovi ili redefiniše sporazum o iranskom nuklearnom programu u međuvremenu nisu dali rezultat. Američki i izraelski zvaničnici tvrdili su da Iran nastavlja aktivnosti koje mogu voditi ka razvoju nuklearnog oružja, dok je Teheran ponavljao da je njegov program isključivo mirnodopski i u skladu sa pravom na razvoj civilne nuklearne energije.
Međunarodna zajednica reagovala je podeljeno. Ujedinjene nacije pozvale su na hitnu deeskalaciju i povratak pregovorima, upozoravajući na rizik širenja sukoba na čitav region. Pojedine zapadne zemlje izrazile su zabrinutost zbog mogućih humanitarnih posledica, dok su Rusija i Kina oštro kritikovale američko-izraelske udare, ocenjujući ih kao kršenje međunarodnog prava. Američka administracija branila je operaciju navodeći da je reč o preventivnoj akciji u cilju zaštite sopstvene bezbednosti i bezbednosti saveznika.
U Srbiji je reakcija bila oprezna. Zvanični Beograd saopštio je da sa zabrinutošću prati razvoj situacije i da prioritet daje očuvanju mira i stabilnosti, uz procenu da sukob može imati ozbiljne globalne posledice po energetsku bezbednost i međunarodne odnose. Pozivaju da se izbegne širenje sukoba i da se svi akteri vrate za pregovarački sto.
Pojedini srpski analitičari godinama su upozoravali na mogućnost ovakvog raspleta. Među njima je i Srđa Trifković, koji je u ranijim komentarima o američkoj politici prema Iranu navodio da bi direktan vojni obračun mogao prerasti u dug i iscrpljujući rat sa nesagledivim posledicama. U jednom od svojih osvrta isticao je da „velike sile često potcenjuju cenu intervencija i da ratovi započeti kao ograničene operacije mogu izmaći kontroli i prerasti u dugotrajne sukobe”.
Neki međunarodni analitičari ukazuju da bi rat mogao imati posledice i van Bliskog istoka, uključujući i Evropu i Balkan — posebno kroz uticaj na globalne energetske cene, prekid snabdevanja naftom i gasom, kao i političke tenzije između velikih sila koje utiču na bezbednosnu klimu u mnogim regionima. Povećana nestabilnost i premeštanje prioriteta velikih država moglo bi dodatno opteretiti ekonomije i političke odnose u Evropi, uključujući zemlje Balkana, kroz porast troškova energije, migracije i geopolitičke pritiske u globalnoj diplomatiji.
U aktuelnim okolnostima, sukob u 2026. godini ostaje jedna od najozbiljnijih vojnih eskalacija u poslednjim decenijama, sa potencijalno dalekosežnim posledicama po regionalnu i globalnu bezbednost.