MILENA PREDIĆ, GOST SRPSKOG FILMSKOG FESTIVALA U ČIKAGU
Izuzetnu glumicu Milenu Predić pamtimo po fantastičnoj ulozi Svete Petke u istoimenom filmu, sa kojim je bila i naš dragi gost pre dve godine. Ponovo imamo zadovoljstvo da je ugostimo i vidimo u novom, žanrovski potpuno drugačijem filmskom ostvarenju.
Igrate u filmu „Izolacija“, koji će biti prikazan na Festivalu u Čikagu, a koji je nedavno imao i beogradsku premijeru. Kako ste vi doživeli ovaj žanrovski mix i kako opisujete rad na zahtevnoj ulozi psihijatra?
„U nekom mom glumačkom sazrevanju presudnu ulogu je vodila činjenica da sam uvek vodila računa šta igram. Bilo mi je bitno na koji način je lik napisan, da imam materijala za igru, bitne su mi kolege sa kojima igram, i na kraju da je to uloga koja se ne ponavlja, da uvek pronađem neku novu boju, atmosferu i neki novi izazov. Film „Izolacija“ se nametnuo kao posve drugačiji od svih srpskih filmova, kao što kažete, to je žanrovski mix, bilo mi je zanimljivo da čitam i da je posle odigram. Igram odlično napisanu ulogu psihijatrice, vrlo složen i odgovoran lik. Postoji tipik kako se ona igra, nije tu bilo prostora za improvizaciju. Pomogle su mi neke uloge iz stranih filmova, poznavanje psihijatara – sve sam to ukomponovala u ovu ulogu.“
Ovom ulogom izlazite iz nekakvih glumačkih okvira. Na koji ste se način za ulogu pripremali i koliko vam je dobar scenario pomogao da je odigrate ovako dobro?
„Glumu sam uvek doživljavala kao zajednički prostor koji kreiraju svi učesnici i akteri u sceni. Zaista mi je bitno ko su kolege sa kojima igram. Imala sam sreću i zadovoljstvo da se ponovo sretnem sa Milošem Bikovićem, sa kojim sam se srela i u filmu „Hotel Beograd“. Ja sam ovde imala dobar poligon za igru. Postoji izvesna atmosfera napetosti, u pitanju je vešanje, ona igra duplu igru sa njim, pokušava da ga razotkrije i raskrinka, da nekako prodre u srž njegovog lika. Tako smo nekim posebnim alatima i raznovrsnim sredstvima sprovodili tu radnju lika.“
Kako opisujete saradnju sa Milošem Bikovićem?
„Miloš Biković i njegova dela su nešto posebno, ta bogata karijera se nije desila slučajno. On je veliki profesionalac, zajedno smo se koncentrisali i zajedno stvarali tu napetu trilerovsku scenu. Nismo se opterećivali nekim našim privatnim odnosom, držali smo se likova i gledaoci će videti rezultat.“
Ozbiljno se bavite važnim ženskim likovima iz naše istorije. Često govorite o tome da se istorija ne bavi sudbinama običnih žena iz naroda, koje su često važnije i od istorijski poznatih likova jer su one držale i Srbiju, i istoriju, i potomstvo na svojim plećima. Odakle vam interesovanje za takve teme i likove, kako pronalazite materijal i kako je nastala vaša monodrama „Čovečice“?
„Želela sam da isprodukujem jednu svoju monodramu i da uradim onako kako ja to želim. Sve je krenulo od knjige Ljiljane Bralović, koja je uobličila priču o porodici Milošević sa Javora kod Ivanjice, i sačuvala sećanje na sve žene koje su u periodu od 75 godina, od balkanskih ratova do kraja Drugog svetskog rata, ponele jednu veliku herojsku priču, nosile strašan krst. To su žene zbog kojih smo opstali kao nacija. A malo ko zna imena svojih čukunbaba, prababa. One su ponele oreol stradanja, rađale decu, slale sinove na frontove i sačekivale ih u sanducima.
A u njima je provejavala snaga, hrabrost i čojstvo. To je bilo inspiracija za mene – želela sam da se sećamo tih žena, da ih sačuvamo, da pokažemo da njihova borba nije bila uzaludna. Zanimaju me te teme zato što je kultura sećanja veoma važna. Moramo ih se setiti, paliti sveće, crpeti inspiraciju iz njihove vere i herojstva. Jer samo vera i snaga daju smisao borbi zvanoj život.“
Vaša Sveta Petka, sigurna sam, obeležila je i vaš put i vašu karijeru. Film je izuzetno primljen i na našem Festivalu. Kako ga se vi sada sećate (i filma i Festivala) i sa kakvom emocijom očekujete novi susret sa čikaškom publikom?
„Zaista se radujem ponovnom susretu sa čikaškom publikom, koja vredno prati naše filmove. „Sveta Petka“ jeste film po svemu poseban. Sada dolazim sa jednim žanrovskim filmom, koji je sa druge strane vrlo angažovan, tako da i ova tema tera na promišljanje života, današnjice, o tome na šta je čovek spreman i zašto to radi. Radujem se čikaškoj publici i činjenici da nas filmovi podsećaju i vezuju. Ovo je opet prilika da se ponovo sretnemo i zagrlimo.“