Nole je Srbima prvo uzeo dušu
Da se razumemo, Novaka Đokovića bi Srbija ludo volela sve i da nikada nije digao tri prsta, ovde ili u inostranstvu.
Svi oni silni pehari sa takmičenja u elitnom sportu bili bi nam više nego dovoljni. Prvi u svetu, a naše gore list. I još odbio britanski pasoš!
Voleli bi ga Srbi sve i da otmen zapadni svet nije svako malo podsećao na NATO agresiju protiv Jugoslavije. Sve i da nikada nijednom zapadnom novinaru nije ispričao da je, kao dečak, pod bombama morao da trenira u praznim bazenima, sve i da je svaku svest o tome potisnuo i izbrisao. Ne bi ga mnogo manje voleli ni da na Rolan Garosu nije protestovao zbog nasilja nad Srbima sa Kosova.
U stvari, da ništa od toga nije radio, da je bio lokalna verzija Nadala i Federera, da je pravljen po globalnom, anacionalnom i ahistorijskom obrascu, da je ignorisao srbofobiju a osuđivao transfobiju, možda bi i ovde i u svetu bolje prošao. Možda bi i bez inata postao šampion kakav je postao. Možda bi se mentalno očeličio i da ga je zdravlje planete brinulo više od domovine? Da je polagao na čist zrak a ne Srbe sa Kosova?
A i te bi mu Srbe sa Kosova verovatno oprostili, da je samo hteo da doda kako je za njihovo stradanje kriv Beograd koliko i Priština.
Ne znam kako se proizvode šampioni, ni da li je Nole morao da stekne onoliko hejtera. Ne verujem ni da drugi znaju, inače ljudi poput Novaka Đokovića i Nikole Jokića ne bi bili tako jedinstveni i retki, niti bi danas bili slavljeni kao čudo univerzuma, i gde su nam naklonjeni i gde nisu.
I pošto niko ne zna kakvom su alhemijom nastali, ostaje nam da posmatramo kakvi su postali. A čine se običan, pristojan, naš svet, pravljen po našim, domaćim, običnim standardima. Govore i misle ono što većina pristojnog sveta kod nas govori i misli, i o svetu i o Srbiji. Dobro, da, odskaču skromnošću, vrednoćom, samopregorom, disciplinom, požrtvovanjem, ali tome većina naših roditelja nastoji da uči decu, makar im to uvek ne polazilo za rukom. Nikoline i Novakove vrednosti su neke naše obične, standardne, porodične vrednosti. Poštuj sebe i druge, ne uznosi se, ne razmeći se. Pošto dolaziš iz Srbije, moraš da budeš dva puta bolji od drugih samo da bi ti priznali da si bolji. To ti ide u rok službe. Ne izdaj domovinu, ne prihvataj u njeno ime kolektivnu krivicu, ne mrzi svoje i ne veličaj tuđe. Ne pretvaraj se da si što nisi, ne laži ni sebe ni druge. Ne posipaj se pepelom, ne preziri se zato što nisi rođen negde gde je bogatije i uređenije. Možeš se i kao Srbin upisati u zvezde, ne moraš prvo da se samobičuješ, samomrziš i ponižavaš. To možeš i kad te diskvalifikuju, banuju i deportuju. I kad te proglase “antivakserom”, a pridruže im se lokalni novinari koji te optuže da si zaražavao decu i falsifikovao laboratorijske nalaze.
Ne znam kako se postaje šampion, ali na primeru ove dvojice najboljih sportista sveta, usuđujem se reći da nije uslov da prvo prihvatiš da je Srbija najgore mesto na svetu a Srbi najgori među narodima.
A izgleda da ni u politici nije drugačije. Na Tviteru se ovih dana s pravom surovo rugaju nekadašnjoj lokalnoj zvezdi Demokratske stranke, Goranu Ješiću, koji je Noletu u januaru prošle godine proricao “kretenski kraj jedne neverovatne sportske karijere”. Jer će “izgubiti 2k poena i neće više biti prvi na ATP listi u februaru, neće moći na USA turneju, u Pariz ga naravno neće pustiti pošto nevakcinisane ludake zatvaraju po kućama…” Na sarkastičnu opasku istomišljenika da će Nole ubuduće moći samo da komentariše tuđe mečeve na Evrosportu, zadao je konačni udarac: “Da, za osam evra na sat…” Možda grešim dušu, volela bih da je bila reč o bezazlenoj šali u dobroj nameri. Teško je sa kratkom formom znati šta ljudi stvarno misle. Ali mi se učinilo da je tu, uz katastrofalno lošu procenu, bilo i nemalo zlobe.
Ponešto već znamo o hejtu na Novaka sa Zapada, a oni koji tamo imaju simpatija za nas šale se ovih dana kako su Novak i Nikola dokaz da je na delu “velika srpska zavera za dominaciju u svetu profesionalnog sporta”. Ali pravi je i nedovoljno istraženi fenomen mržnja koju kod manje grupe ljudi pobuđuje ovde u Srbiji. Nekada je to samo netrpeljivost što ne podržava opoziciju, odnosno gorčina zbog saznanja kakav ogroman moralni i ljudski kapital uskraćuje organizatorima protesta. U Parizu je doduše digao glas protiv nasilja, ali onog protiv Srba na Kosovu, koje beogradske ulice nije previše zanimalo, pa je njegov protest doživljen kao maltene kontraproduktivan i pomalo prekoran.
Za ostatak Srbije on je, što jedan tviteraš reče, “naš ratnik”.
Inače, zapadni novinari ove sedmice, sa Njujork tajmsom na čelu, neumorno citiraju Endija Rodika koji je neki svoj davno izgubljeni meč protiv Noleta opisao na sledeći način: Prvo ti uzme noge, a onda se vrati po dušu.
Nama je odmah uzeo dušu.
Samo ne onako kako je Amerikanac mislio.