Piše: Mila Filipović
Alek Darson, gitarista i producent koji je rođen u Beogradu, već više od decenije živi od gitare i za gitaru u inostranstvu. Od Berklija u Bostonu (diplomirao summa cum laude), basa i ritam gitare na albumu “Wired for Madness” Jordana Rudessa iz Dream Theatera, gitara na “Trilobitu” Petra Jande iz Olympica, koncerata u osamnaest zemalja na tri kontinenta, nagrade za pesmu godine na kineskom Midi Festivalu 2017. Danas živi u Torontu, radi kao producent, a njegov solo EP “Panopticon” je 2013. bio album godine na Serbian Metal Portalu.
Sa Mattom Garstkom, bubnjarem američkog benda Animals as Leaders, i kompozitorom Carlosom Borgesom ima trio Inner Child. Njihov debi album upravo je izašao 18. septembra; Animals as Leaders su podelili njihov prvi singl na svom Instagramu, prve radio rotacije stigle su iz Velike Britanije i Francuske, a Serbian Metal Portal je takođe objavio vest o projektu.
Kroz svoju karijeru gradio je prepoznatljiv muzički identitet, osvajajući publiku energijom, emocijom i jedinstvenim pristupom stvaranju muzike. Za “Ogledalo” govori o svom umetničkom putu, inspiraciji, stvaralačkom procesu i planovima za budućnost.
Kako je počeo Vaš muzički put i kada ste shvatili da će gitara biti više od hobija?
“Počeo sam sa deset godina, na maminoj klasičnoj gitari. Kupila ju je od svoje prve plate, lekar je i nikada nije naučila da svira, tako da sam na neki način učio umesto nje. Ne mogu da kažem da me je previše zanimalo, ali sam imao strpljenja da prođem kroz početničke poteškoće. Prvi put kad me je neko zaista primetio bilo je u četvrtom razredu: svi su na čas doneli male klavijature i ksilofone, a ja sam došao sa gitarom većom od sebe i odsvirao jednu jednostavnu melodiju (‘Kaži zašto me ostavi’). Odrastao sam kao jedinac i nisam bio dete koje se mnogo primećuje, a tog dana sam se prvi put osećao viđen. Mislim da i danas sviram za tog dečaka.
Da će gitara biti više od hobija shvatio sam kad sam počeo da se pripremam za prijemni iz kompozicije na Muzičkoj akademiji u Beogradu: tri, četiri godine privatnih časova kontrapunkta i harmonije, a domaće zadatke sam radio u autobusu, na putu sa svirki. Nisam primljen, ali je odluka do tada već bila doneta.”
Šta Vas privlači progresivnom roku i metalu: sloboda žanra, tehnička zahtevnost ili mogućnost da ispričate složenu priču?
“Priča, na kraju uvek priča, a ono drugo dvoje je alat kojim se ona priča. Progresivna muzika mi je dala dozvolu da pesma traje koliko joj treba i da ide gde hoće, a tehnika je kontrola koja je potrebna da se nešto istinski novo uradi namerno, a ne slučajno. Pitanje koje se trudim da sebi konstantno postavljam je: šta pesmi treba? Ako joj treba lud solo, u redu, biće ga. Ako joj trebaju tri note, onda tri note. Strašno je lako nekome sasuti hiljadu nota u lice, a da nijedna ne znači apsolutno ništa.
Na Inner Child albumu je najveći deo gitarskih deonica čist ili na ivici distorzije, a teški delovi su retki i stoje tamo gde su zaista zaslužili da budu. Carlos to zove filmskim progresivnim metalom i mislim da je pogodio, iako metal nije prva stvar sa kojom bih asocirao našu muziku.”
Kako iskustvo života i rada između Beograda, Bostona i Toronta utiče na Vašu muziku?
“Beograd stoji između Istoka i Zapada i to se čuje. Neparni ritmovi su mi došli gotovo nesvesno, iz narodne muzike koja je bila svuda oko mene, harmonika, klarinet, sve to upijaš i ne znaš da upijaš. Sedam godina sam igrao u folklornom ansamblu KUD ‘Branko Radičević’, od devete godine, i prvi nastup van Srbije imao sam sa njima, u Lavovu, u Ukrajini, sa dvanaest godina. Tamo sam se opustio na bini, mnogo pre nego što me je gitara na nju dovela.
Boston mi je pokazao koliko je to što nosim iz Beograda retko i vredno, i tek u tom društvu sam svoje ritmove i ideje razumeo kao nešto što je iskonski moje, a ne nešto što mi se dogodilo. Od tada mi je iskustvo slično gde god da pođem, sa varijacijama u odnosu na projekat i okruženje. Toronto je malo mračniji grad i to mi, iskreno, prija; tu je danas moj studio i tu je ova ploča dobila konačan zvuk. Sve to je na ovom albumu, samo ne kao direktan citat, nego više kao akcenat. Svako mesto u koje pođem ostavi neki mali pečat na mene, koji kasnije nađe mesto u muzici.”
Šta Vam je studiranje na Berkliju donelo kao muzičaru i šta ste naučili van učionice?
“I pre Berklija sam znao koliko muzička teorija može da bude korisna, s tim što sam tamo iskusio mnogo veću izloženost svetskom muzičkom kolektivu. U Srbiji smo malo zatvoreni, nažalost, iako imamo ekstremno talentovane ljude sa mnogo znanja. Nešto na šta sam sam sa sobom ponosan je da mi solfeđo i teorija nisu ubili taj osećaj očaranosti, iako sada ‘znam tajnu iza magije’. Nadasve, dali su mi kontrolu nad sopstvenim ukusom; trik je da i dalje želiš da vidiš magiju.
Van učionice sam naučio ono najvažnije: hodnik i prijateljstvo su važniji od bilo kakve učionice. Muzička škola vredi onoliko koliko vrede ljudi koji su isto gladni muzike kao i ti, a na Berkliju ih je bilo na svakom koraku. Sva trojica iz Inner Childa smo izašli sa Berklija, Carlos, Matt i ja. I mislim da se Inner Child nikad ne bi desio da nije bilo Berklija. Jedan trenutak koji nosim iz tih godina: pevao sam u Berklijevom horu i orkestru sa Dream Theaterom u Bostonskoj operi, na koncertu koji je snimljen za ‘Breaking the Fourth Wall’. Osam godina ranije sam ih kao dečak gledao u Budimpešti, sa foto-aparatom prokrijumčarenim umesto novčanika.”
Kako nastaje Vaša kompozicija: počinjete li od melodije, ritma, gitarskog rifa ili neke ideje i raspoloženja?
“Najčešće počnem od gitarskog rifa koji posle učvrstim bubnjem i basom, i onda radim na melodiji povrh toga. Volim da mi bude ‘udobno’, izgleda. Šalu na stranu, iskreno, svaki put drugačije, i naučio sam da to ne forsiram. Glavni rif pesme ‘Sprockets’ sa mog EP-ja ‘Panopticon’ napisao sam 2004, odmah pošto sam dobio prvu sedmožičanu gitaru, i nisam znao šta s njim da radim sve do 2009, kad mi je tehnika konačno stigla ideju. Neke ideje čekaju godinama da sazru.
Ono što me praktično najviše pomera je oduzimanje: mi gitaristi imamo naviku da popunimo ceo spektar, zato što u aranžman ulazimo rano, dok ima prostora, i punimo ga skoro po refleksu. Kad toga postaneš svestan, muzika ti odjednom postane malo jasnija. Promena instrumenta takođe zna da bude inspirativna, neke melodije su mnogo pitkije na klaviru ili čak bas gitari.
Na Inner Childu je proces bio drugačiji od mog uobičajenog: Carlos je došao sa oblikom svake pesme u glavi, a Matt i ja smo popunjavali rupe između, bas linija, pa gitarska deonica, pa solo, pa cele nove sekcije. Nikad nisam čekao inspiraciju; ona dođe kad sednem u stolicu sa instrumentom. Nema zamene za vreme provedeno u toj stolici. Često se desi da se i ne sećam kako je došlo do neke pesme, skoro da te muzika uvuče u nekakav trans iz koga se pesma skoro sama rodi. Raspoloženje definitivno ima svoj uticaj u svemu tome, s tim što ne bih rekao da je u oblicima koje biste očekivali.”
U radu na projektu Inner Child učestvujete kao gitarista, basista i producent. Kako se te različite uloge dopunjuju?
“Za mene je sve to jedan oblak u kojem radim, nikad nisam osećao da prelazim iz jedne uloge u drugu. Snimanje samog sebe i traganje za tonom su mi kao klincu pomogli da postanem bolji muzičar, ali i obrnuto je istina: kad sviraš instrument, drugačije miksuješ. Nekoliko uskih pojaseva ekvilajzera nije mnogo drugačije od akorda na gitari.
Bas je na ovom albumu došao iz nužde: nije bilo basiste, ja sam već bio tu, i Carlos me je zamolio. Bas mi je produžetak gitare, kao dve ruke na klaviru. Producentska uloga je zapravo počela prva: Carlos me je angažovao da miksujem i masterizujem album. Onda je tražio solo, onda još gitarskih deonica, pa bas, i za šest meseci sam bio u bendu. Producent u meni je najkorisniji kad snimam i komponujem, jer aktivno informiše sve male odluke koje pravim u procesu. Daje mi dobru sliku o tome kako će stvari zvučati u finalnom miksu pre nego što uopšte dođemo tamo.”
Kako izgleda saradnja sa muzičarima koji imaju različite kulturne i muzičke uticaje?
“U ovom triju su Venecuelanac, Srbin i Amerikanac, i ceo album smo napravili preko interneta pre nego što smo odsvirali jednu notu u istoj prostoriji. Prvi put smo se sva trojica našli u studiju East Iris u Nešvilu, gde smo snimali Mattove bubnjeve, i bilo je isto kao na daljinu, samo bolje. Sa Carlosom imam onaj neizgovoreni muzički dogovor koji sam u životu osetio sa možda nekoliko ljudi; on je klasično školovan gitarista koji nikada pre ovoga nije objavio ploču, i to je bilo osvežavajuće, jer nije imao industrijske reflekse, samo je zapisivao ono što mu se dopada.
Matt, kao objektivno jedan od najboljih bubnjara današnjice, ušao je u studio tačno znajući zašto je tu; gledati ga kako snima je kao gledati slikara koji u par poteza završi ono za šta bi nama trebala nedelja. Nema ega u sobi, niko nije na operacionom stolu ako se ideja odbaci. Meni je jedna od dražih ‘balkanskih’ deonica u pesmi ‘Wonder’, oko 1:21, u koju smo svi iz benda zaljubljeni, a na istoj pesmi imamo i Aleja Kuulara sa tuvanskim grlenim pevanjem da zaokruži priču.
Sve je u poštovanju osobe preko puta i prihvatanju ljudi za to što jesu. Naučio sam to još ranije, sa kineskim bendom Voodoo Kungfu, sa kojim sam bio na turneji po Kini i čija je pesma ‘Man of Determination’, na kojoj sam svirao bubnjeve, gitare i bas i koaranžirao je, dobila nagradu za pesmu godine na kineskom Midi festivalu 2017. Kulturološke razlike nisu prepreka, one su boja koju sam nikad ne bi mogao da napraviš.”
Koliko je važno da tehnički zahtevna muzika zadrži emociju i bude razumljiva slušaocu?
“Presudno, inače je to samo vežba pred publikom. Instrumentalna muzika ima jednu prednost: značenje živi u glavi slušaoca. Ista pesma jednom bude utešna, drugom agresivna, i obojica su u pravu. Tehnika je tu da tu emociju prenese, a ne da postane centar pažnje. Skok s motkom i trke na 100 metara je bolje ostaviti sportistima. Ako slušalac ne mora da zna ništa o tehnici da bi osetio šta se dešava u pesmi, uradili smo dobar posao.”
Na koji ste projekat ili trenutak u karijeri posebno ponosni, i zašto?
“‘Wired for Madness’ Jordana Rudessa iz Dream Theatera, na kojem sam odsvirao bas i ritam gitaru. Zašto: jer sam kao dečak iz Beograda gledao Dream Theater u Budimpešti, a onda sam jednog dana otvorio sesiju i video trake koje su snimili John Petrucci, Joe Bonamassa, Vinnie Moore i Guthrie Govan, i shvatio da usred toga imam nekakvog posla, moš’ misliti. Prelepo zatvaranje kruga, i ostvarenje dečačkog sna. A danas Inner Child, iz drugog razloga: prvi put nisam ni jedini autor ni samo izvođač, nego jedan od trojice, i rezultat je veći nego što bi bio moj sam.”
Šta biste voleli da publika ponese sa sobom nakon slušanja Vaše muzike?
“Ono o čemu album govori: da negujete dete koje ste bili i da ga, ako je moguće, zadržite kroz ceo odrasli život. Mene su u dobroj meri odgajali baka i deda sa mamine strane, i ova ploča mi je pomogla da se sa tim delom sebe povežem namerno, možda po prvi put. Ima neka prelepa toplota u istraživanju svega toga, skoro naivna. Jordan Rudess mi je jednom rekao da postoji umetnost u tome da pustiš svoje delo i dozvoliš publici da ga od tog trenutka poseduje. Voleo bih da slušalac izvuče svoje značenje, a ne to koje ja nametnem.
Inner Child je ploča o detetu koje nosimo u sebi, koju su napravila trojica ljudi koji su se uživo sreli tek pošto su je napisali. Carlos Borges, kompozitor iz Venecuele, doneo je pesme; Matt Garstka iz Animals as Leaders doneo je bubnjeve zbog kojih smo se svi zaljubili u ovaj projekat; ja sam doneo gitare, bas i klavijature i sve to spojio u studiju. Sedam dugih instrumentalnih priča sa pravim gudačima, više pitomih nego teških, a kad zagrmi, zagrmi s razlogom. Omot je Carlosov otac napravio od slika Carlosovog detinjstva u Karakasu, i to vam, u stvari, kaže sve. Izašao je 18. septembra.”
Da li će Vas možda uskoro čuti i publika u Čikagu?
“Nikad nisam bio u Čikagu, i to bi trebalo ispraviti. Za Inner Child još ništa nije zakazano; Animals as Leaders su Mattov glavni posao, pa se sve planira oko toga. Ali rado bih svirao u Čikagu, sa Inner Childom ili sa svojim bendom, kad god se ukaže prilika. Znam da tamo ima ko da sluša.”