Piše: Mihailo Ilić
Šta smo (novo) saznali o Novaku Đokoviću, njegovom umu, mentalnoj snazi i vrednostima u Amazonovom dokumentarcu “The Wolf in Winter”
Od samog početka željno iščekivanog dokumentarca o najvećem teniseru svih vremena Novaku Đokoviću (“The Wolf in Winter”) jasno je da je ideja ovog dokumentarnog filma da nam približi i pokaže mentalitet sportiste koji je upravo zbog svoje izvanredne mentalne snage i rezilijentnosti ostvario neopisive uspehe, dosegao nekada čak teško pojmljive visine izuzetnosti, superiornosti, dugovečnosti na vrhu i fantastične prilagodljivosti na okolnosti koje se stalno menjaju.
Đokovićeva identifikacija sa vukom ima smisla na više nivoa. Pored toga što vuk jeste simbolično značajna životinja na ovim prostorima, kao što nam i sam film odmah kaže, vuku se u narodnim umotvorinama pripisuju razne osobine, vuk nije samo šumski predator.
Vuk je na neki način usamljen, ali vuk je takođe dostojanstven i ponosan. Postoji izreka koja kaže da je medved jači od vuka, ali da vuka nikada nećete videti da pleše u cirkusu.
Drugi lajtmotiv filma je pojam inata, koji se intuitivno jasno nadovezuje na simboliku vuka. Inat je reč koja nema direktan prevod na engleski jezik, i super je što i Novak i drugi njemu bliski ljudi koji u filmu govore, svako na svoj način objašnjava kako bi ovaj pojam definisao.
Inat je vrednosno neutralna stvar – sam po sebi nije ni dobar ni loš. A može biti oba. U slučaju Novaka Đokovića jasno je da je on uspeo da mobiliše inat na način da mu bude dodatno gorivo i snaga da se izbori sa ponekad izuzetno teškim i velikim preprekama. Da nema inata, moguće je da bi imao malo manje uspeha.
Kažem “malo” zato što ponekad zaboravimo da je, iako svi veličamo njegovu mentalnu snagu, Novak Đoković prosto vanserijski nadaren teniser čije su znanje i veština same igre tenisa dovoljni za velike uspehe. Mentalna snaga je ta koja ga je dovela neku stepenicu više, na sam vrh planine, na mesto na kome nema nikog drugog osim njega.
Novak Đoković nije samo najveći teniser ikad, već i jedan od najvećih sportista svih vremena u svim sportovima, i u poslednje vreme je prepoznat kao takav od mnogih svetskih sportskih medija. Davno je prošlo vreme kada se ustoličio kao naš najveći sportista ikada.
Otud je sasvim logična zainteresovanost da malo zavirimo u mozak ovog čoveka i da vidimo šta je to što ga je napravilo takvim kakav je. Odnosno, pre toga, da vidimo kakav je on zapravo, da vidimo njegov pogled na sebe, svoj život i svoje odrastanje.
Za sve naše ljude, scene NATO bombardovanja Srbije 1999. biće teške i emotivne. I samo Novakovo korišćenje svoje slave i popularnosti da ovo prikaže celom svetu je stvar vredna pohvale.
Bez preteranog ulaženja u pozadinsku priču, sam prikaz patnje i uništenja, kao i traume koja je obeležila više generacija Srba, je i više nego dovoljan. Ne postoji pozadinska priča koja opravdava ubistvo nedužnih ljudi. Novak je nekoliko godina stariji od mene, i imam utisak da je sa 12 godina bio u izuzetno ranjivom uzrastu kada se to dešavalo, dok je moja generacija proživela bombardovanje bez potpune svesti o tome koliko je to što se dešava strašno.
U filmu Novak opisuje situaciju kada su trčali noću ulicama Beograda tražeći sklonište, kada se on sapleo i pao dok su njegovi nastavili da trče i nisu ga čuli. Teško je zamisliti strah i užas kod tog dečaka u toj situaciji. Takva iskustva se pamte ceo život.
Ako je ovo bilo prvo stvarno teško i zastrašujuće iskustvo koje pripada svetu odraslih, a ne svetu dečaka na ivici puberteta, vrlo brzo nakon toga dešava se nešto što je, iako ne tako akutno užasno kao trauma bombardovanja, možda imalo još veći uticaj na to da Novak mora da prerano odraste.
Dobro je poznato da je tenis izuzetno skup sport, i da dovodi mnoge porodice mladih tenisera do svojih finansijskih limita. U Srbiji posle bombardovanja, za jednu običnu, čak i dobrostojeću porodicu, kao što su Đokovići po svojim rečima i bili, podržati Novakovu karijeru izlazilo je iz domena mogućeg.
Otac Srđan je verovao u svog sina dovoljno da uloži sve što ima, i više od toga. Zadužio se kod zelenaša, žrtvovao svoj mir i dostojanstvo da bi sinu obezbedio mogućnost da napreduje. Ipak, Srđan nije nosio taj teret sam, niti samo uz podršku svoje supruge. Novak je vrlo rano preuzeo njegov veliki deo.
Kada je poslat na akademiju Nikole Pilića u Nemačkoj, Novak je znao da porodica ulazi u probleme da bi ga podržala. Srđan je jasno rekao Novaku da od njega očekuje samo jedno – da uvek daje 100% sebe, da ništa manje od toga nije prihvatljivo.
Ovo je verovatno bio jedan od ključnih momenata u njegovom odrastanju. I sam Novak govori da je tada postao čovek, a prestao da bude dečak. Taj zahtev oca da uvek daje 100% je, potpuno, psihoanalitičkim žargonom, pounutrio. Postao je deo njega, nešto što će on uvek do današnjeg dana očekivati od samog sebe, nešto sa čim nema pregovora.
Mnoge priče vrhunskih sportista su priče o velikoj disciplini, neverovatnoj posvećenosti, odricanju, istrajnosti, podnošenju bola, itd. Ipak, čini se da je kod Novaka to sve podignuto na nivo koji ranije nije bio viđen.
Kada Novak kaže da “sve što se radi van terena mora biti u službi onog na terenu”, on to stvarno misli tako. Ko je gledao dokumentarac o Majklu Džordanu, može da primeti da je ovaj košarkaš u mnogo čemu psihološki sličan Novaku – ta surova kompetitivnost, neverovatna želja da se pobedi i želja da se bude bolji, način na koji se hrani negativnom energijom i kritikama (o čemu će i ovde biti reči kasnije u tekstu), su kod obojice veoma slični. Ipak, čak je Majkl voleo da se provodi, da popije koju čašu ili da se kocka. Kod Novaka nema takvih luksuza.
Ishrana, treninzi, dnevni raspored, maltene svaki aspekt njegovog života posvećen je zadatku da se bude bolji. Ovo bismo mogli nazvati čeličnom voljom, ali ono što je još fascinantnije je trajanje celokupnog procesa. Novak je prvi put postao najbolji na svetu pre 15 godina. A na vrhu je teže ostati nego do njega doći. Kada više nema nekog od koga treba da budemo bolji, onda postaje teže konkretizovati cilj i to kako do njega doći.
Međutim, kod Novaka je jasno da on pokušava da bude bolji od samog sebe, da iz sebe izvuče sve što može i da konstantno napreduje i postaje makar malo bolji nego što je bio juče. Svojom neverovatnom posvećenošću minimizovao je telesni pad performansi koji se sportistima dešava u 30-im godinama, a i ono malo pada koje je moralo da se desi kompenzovao je raznim tehničkim i taktičkim prilagođavanjem.
Mentalni napor potreban za ovo je neverovatan. I u filmu on jednom kaže da mu je sada, u poznim godinama, mentalni oporavak posle teških mečeva mnogo teži nego fizički. Ja mu potpuno verujem.
Naredna ključna stvar koju možemo poneti iz ovog dokumentarca najbolje je sadržana u rečima velikog Andrea Agasija, koji je, opisujući period svoje saradnje sa Novakom, izrazio jednu vrstu kontradikcije u Novaku koja je, verujem, suštinski deo njegove ličnosti.
Ta kontradikcija se sadrži u činjenici da Novak jeste fin, da želi da bude fin, da je ljubazan i srčan prema ljudima oko sebe, da mu je stalo da drugima pomogne, ali da najbolje rezultate postiže kada je u određenom “mračnom” modu, destruktivnom i punom mržnje. Ovo je neka vrsta Novakove egzistencijalne jednačine, suprotstavljanja naših sukobljenih delova, od kojih su oba naši suštinski delovi.
Ova jednačina se nikad ne može do kraja rešiti, može se samo osvestiti i živeti s njom najbolje što možemo. Mi svet sagledavamo na kategorijalan način, sa mnogo dihotomija i podela. Ovo je jednostavniji način da vidimo svet, bez kategorija ne možemo da se snađemo u obilju informacija koje nam pristižu sa svih strana.
Ipak, to je nedovoljan, redukcionistički način da se sagleda problem ljudske egzistencije, na koju utiče toliko različitih faktora, bilo unutrašnjih ili spoljašnjih, da proste dihotomije ne vrše posao.
Ne radi se o tome da treba da se odlučimo da li je Novak Đoković pun ljubavi ili pun mržnje, radi se o tome da je on i jedno i drugo. To može zvučati dramatično, ali nije uopšte, jer svi mi smo upravo to.
Agresivnost i destruktivnost su delovi ljudske prirode. Ne možemo da se pravimo da nisu tu. Ono što možemo je da ih osvestimo, upoznamo, i priznamo, i onda će imati manju kontrolu nad nama. Ako ih ignorišemo, onda će se pojaviti kada nam najmanje trebaju i napraviti haos.
Da se vratimo na primer Novaka – nije on manje fin, velikodušan i dobar zato što ima izlive mržnje na terenu. Naprotiv, to mu omogućava da bude više fin kada je to potrebno. A mnogo je bolje i bezazlenije biti okrutan i grub na teniskom terenu, u uslovima igre, nego u “običnom” životu.
Druga kontradikcija koju kod Novaka uočavamo je ta što postoje dve želje koje su vrlo snažne, ali su na neki način suprotstavljene. Prva, koja je više puta spomenuta, je ta ogromna glad za uspehom i za usavršavanjem, želja da se bude najbolji, da se pobedi, da se ispiše istorija i ostavi trag. Druga je želja da bude voljen, suštinska želja prisutna kod svakog od nas, a kod Novaka možda i naglašenija zbog teškog odrastanja i ranog završetka bezbrižnog detinjstva.
Zašto su ove želje suprotstavljene? Možda baš zato što je Novak najbolji kad nije baš simpatičan, i možda zato što mu je bilo potrebno da bude nedovoljno cenjen i poštovan da bi iz sebe izvukao tu dodatnu dozu inata koja ga je odvela na ove najveće visine.
Jedan od novinara koji govori u dokumentarcu kaže sledeću stvar – da je Novak osvojio “samo” 15 grend slemova, ljudi bi ga obožavali, jer ne bi bio pretnja njihovim miljenicima Federeru i Nadalu.
Mislim da možemo i da obrnemo tu izjavu. Da su ga od početka bezrezervno obožavali, možda ne bi izvukao iz sebe taj maksimum i možda bi bio nešto manje uspešan. To naravno nikad nećemo saznati i ovo je čisto nagađanje, ali nam dobro služi kao prikaz takvih kontradikcija od kojih je sam život satkan.
Te životne kontradikcije su često nerešive, i stalno balansiramo između tih suprotstavljenih potreba, i iznova biramo i biramo, iako svaki izbor za jedno je u isto vreme izbor protiv onog drugog. To nije nešto što mora biti tragično.
Na primeru Novaka Đokovića vidimo da on poslednjih par godina ipak konačno biva prepoznat i cenjen onoliko koliko zaslužuje. Sada možda ne pobeđuje kao ranije, ali je ljubav dobio. Iako izreka kaže da ne možemo imati “i jare i pare”, rekao bih da ponekad i možemo, samo ne u isto vreme. I to je potpuno u redu.
Još jedna u nizu fascinantnih stvari koje možemo izvući iz ovog filma je Novakovo priznanje da stalno sumnja u sebe, da posle svega i dalje u njemu postoji glas koji govori da to što radi “nije dovoljno dobro”. To je nešto sa čim će se mnogo ljudi poistovetiti. Unutrašnji glasovi ne reaguju na spoljne potvrde uspeha ili vrednosti, oni su naučeni da reaguju uvek na isti način.
Naravno da postoji način da se takvi glasovi utišaju ili nestanu, ali ovaj primer nam može biti važan iz jednog drugog razloga. Mnogi ljudi koji odrastaju i žive sa tim jakim unutrašnjim kritičarem ne usuđuju se ništa da započnu niti da se bilo čemu posvete zbog postojanja tog glasa koji stalno sumnja i kritikuje. A onda se lako formira i uverenje da je vreme da nešto krenemo onda kada tog glasa više ne bude, i očekivanja da će taj glas nestati pa ćemo se onda pozabaviti čime god smo i hteli da se pozabavimo. Ali ne, postojanje glasa može da proizvede značajnu patnju, ali ne mora da nas u realnosti spreči da bilo šta radimo. Pitam se da li se Novak i protiv svog unutrašnjeg glasa bori starim dobrim inatom. Čime god da se bori, dobro mu ide.
Vredno razmišljanja je i to kako mi tretiramo jednu ličnost poput Novaka Đokovića, i čini mi se da tu postoji još dosta mesta za rast. Naš narod ima svojstvo da poznate i uspešne ljude gleda na poprilično crno-beli način, bez dovoljno nijansiranosti.
Kada se Novak popeo na tron svetskog tenisa, nekoliko godina je bio verovatno najvoljenija osoba u Srbiji, neko koga su ljudi voleli skoro kao članove svoje porodice, i čije su uspehe koristili kao kompenzaciju za svoj lični nedostatak uspeha. Ne treba previše objašnjavati da je ovo prilično nezreo način podržavanja nekog sportiste ili poznate ličnosti uopšte.
Kada je 2017. i početkom 2018. imao prvu veću rezultatsku krizu, kritike su bile surove, i Novaka su već slali u zaborav mahom isti ljudi kao oni koji su ga najviše uzdizali u zvezde samo par godina ranije. Posle smo ga opet obožavali. A poslednjih godinu dana određeni ljudi ga zovu “propalim teniserom” jer je rekao nešto što im se ne sviđa.
Činjenica da sad nije najbolji na svetu, već da postoje “čak” 2–3 igrača koji mogu da ga dobiju na najvećoj sceni, je dovoljna da se poveruje u priču kako je on “propao”. Koji god da su razlozi i koja god da je pozadina, ovaj vid crno-belog shvatanja sveta odlika je psihološke nezrelosti i nemogućnosti da se bilo koji čovek ili pojava sagleda realno, iznijansirano.
A Novak nije niti svetac niti propali teniser, on je na kraju dana ipak samo čovek. Kad kažem “samo” ne mislim ni na koji način u omalovažavajućem smislu, već naglašavam da je on osoba, živa osoba sa svojim mislima, osećanjima, stavovima i patnjama. Nije platno za projekciju naših fantazija. Ne moramo ga u potpunosti voleti niti ga moramo u potpunosti odbaciti.
Kao lekar, ja ne mogu podržati njegovu odluku da se ne vakciniše i javno priča o tome. Iako verujem da polazi sa dobrog mesta, njegova odgovornost za javno zdravlje kao javne ličnosti ipak postoji, i njegova reč ima težinu. S druge strane, njegova odluka da zbog toga propusti neke prilike da poveća svoj broj grend slem titula i ranije obezbedi status najvećeg svih vremena zbog toga što ne želi da se vakciniše mi govori da je u pitanju osoba koja ima vrlo razvijen lični integritet, što cenim.
Mogu da cenim postojanje integriteta kod nekoga čak i kada se ne slažem sa nečijim stavom i izborom. Takođe, mogu da kažem da je način na koji je tretiran u Australiji te godine bio vrlo nepošten i da je u pravu kada kaže da je sve to bilo politički motivisano.
Tako se iznijansirano gleda druga osoba u odnosu između zrelih odraslih ljudi. Ne moramo da se slažemo sa svime što neko radi i kaže da bismo ga podržavali. Isto tako ne moramo da osudimo sve što uradi neko ko nam se ne dopada. Kada bismo sve postupke mogli da sagledamo u kontekstu koji im pripada, bez predrasuda i unapred određenih stavova i uverenja, mogli bismo bolje da se razumemo i ophodimo jedni prema drugima.
Nadam se da će ovaj film, a i ovaj tekst kao njegova skromna dopuna, pomoći ne samo da razumemo nekog tako velikog kao što je Novak, nego da razumemo i sebe i to kako se mi nosimo sa nekim našim izazovima, kako prevazilazimo poteškoće i kako pobeđujemo u svojim bitkama. Jer sve su naše bitke na simboličkom planu vrlo slične, bilo da je u pitanju tenis ili bilo šta drugo u životu. Na isti način se dobijaju.
Ovaj dokumentarac je za mene bio zanimljiv pogled unutar uma jednog od najvećih takmičara i sportista današnjice, velikog šampiona koji nam pokazuje svoju ljudsku stranu, onu koja ima iste mane i sumnje kao i svi mi.
Ne želim da Novaka šaljem u penziju, želim mu da igra koliko god želi i da u tome nađe što više radosti može, a sigurno će doći i neki uspeh. S druge strane, kada trenutak za penziju dođe, vrlo sam zainteresovan da vidim šta će neko s njegovim mentalnim sklopom raditi dalje, kako će provesti svoj postteniski život.
Iako ne sumnjam da bi u mnogo čemu takođe bio izuzetan, ja mu želim da nađe nešto što će ipak malo manje trošiti, a u čemu će što je više moguće uživati.
Izvor: Nedeljnik