Talenat za sportove s loptom oduvek je bio nešto na šta smo s pravom ponosni. Dovoljno je, uostalom, da svako ko ima i trunku sumnje u tu tvrdnju obiđe terene i igrališta širom Srbije, pa će tamo imati prilike da vidi klince od četiri ili pet godina, kako s loptom izvode poteze koje njihovi vršnjaci, pa čak i starija deca u mnogim drugim zemljama, ne mogu ni da zamisle.
Pored toga što naša deca poseduju neverovatnu vrstu talenta, imamo i more onih koji večno “vide i znaju“ dokle neki od tih klinaca mogu da doguraju. U toj bujici samoprozvanih “stručnjaka”, s vremena na vreme, pojavi se i neko ko zaista ima dar da prepozna ono što pojedini igrači — hajde odmah da se ogradimo na košarku, pa da kažemo košarkaši — mogu da postignu u karijeri, naravno, uz mnogo toga što mora da se složi, poklopi i desi u pravo vreme da bi se taj put zaista ostvario.
Nažalost, svi mi koji volimo i pratimo košarku bili smo, kroz decenije, svedoci kako brojni talentovani igrači, uprkos sjaju koji su nosili još kao klinci, nikada nisu uspeli da dosegnu visine koje su im mnogi predviđali. Njihov put ka vrhu presekle su razne, često nepredvidive okolnosti – od povreda, pogrešnih izbora, do loših sistema podrške. I baš zbog toga svaki uspeh danas nosi i težinu svih onih propuštenih priča iz prošlosti, koje nas podsećaju koliko je tanka linija između velike karijere i neostvarenog potencijala.
Pre skoro osam godina, veoma zanimljiva ekipa kolega sa Sport kluba okupila se oko ideje da se osmisle i organizuju košarkaški turniri za decu do trinaest godina širom bivše Jugoslavije. Ideja je bila jasna — da se klincima, u uzrastu u kojem talenat i veština još uvek nadvladavaju fizičku snagu, omogući da se takmiče protiv svojih vršnjaka u zdravom i kvalitetnom okruženju.
Prednost smo uvek davali klubovima koji su godinama unazad predano, tiho i posvećeno radili s decom – bez velike pompe i reflektora. Često su upravo ti klubovi bili u senci onih sa atraktivnijim i zvučnijim imenima u seniorskoj košarci, ali za nas su bili istinski heroji ovog sporta. Hteli smo da nagradimo rad, trud i iskreno zalaganje ljudi koji svakodnevno, bez kalkulacija, ulažu svoje vreme i energiju u razvoj mladih košarkaša.
Već prve sezone, na našim turnirima učestvovalo je 96 ekipa, broj koji je pokazao da smo na pravom putu u onome što smo nameravali da postignemo. Druge godine ta brojka je porasla na 170, a treće smo došli do čak 300 timova iz čitavog regiona. Taj rast nije bio samo brojčani — bio je to pokazatelj da postoji ogromna potreba za ovakvim projektima, kao i želja klubova da podrži nešto što je istinski posvećeno deci i njihovom razvoju.
Finalni turniri održavali su se u vreme kada je na programu bio Fajnal for Evrolige — simbolično, ali i suštinski, jer smo želeli da i deca osete duh velikih takmičenja i budu deo nečega što ih može inspirisati za ceo život.
Sva deca koja su učestvovala na turnirima dobijala su na poklon visokokvalitetne dresove na dva lica, ali ono što im je predstavljalo najveću nagradu bio je momenat kada su njihove utakmice bile emitovane na televiziji. Uz komentare naših kolega, mali košarkaši su s ponosom govorili da su igrali na turniru Basket4Kids.
Jedan od tih klinaca bio je i današnji NBA šampion, Nikola Topić. Nastupao je za ekipu Difensa iz Žablja, koja je mojim kolegama i meni ostala u posebnom sećanju. Bila nam je neverovatno simpatična, ponajviše zbog toga što se “iza aviona“ videlo da treneri rade sa tom decom izuzetno kvalitetno, posvećeno i temeljno, naročito na osnovama košarkaške igre. Tokom utakmica koje je igrao tim iz Žablja, interesovanje publike za njihove mečeve raslo je iz kola u kolo. Posebnu pažnju privlačio je jedan dečak – “mali Top“. Prilikom jedne serije njegovih maestralnih poteza, kolega kraj mene je prokomentarisao: “Ovde samo slepac ne vidi šta će ovo dete da postane.“
Zanimljiva izjava, naročito kada se osvrnemo na onaj deo s početka priče – o tome kako svi u nekom trenutku “vide“ gde će da završe buduće zvezde košarkaške igre. U tom momentu, Nikola je imao svega dvanaest godina i bio je jedan od najmlađih košarkaša u ekipi, ali morao sam da ostavim njegove godine i sve ostalo po strani, jer je moj kolega bio u potpunosti u pravu!
U igri tog mladog košarkaša već tada mogli ste da osetite zrelost i smirenost daleko iznad njegovih godina. Taj trenutak kada zastane i u milisekundi, prebira po glavi svaki mogući potez koji može da napravi, tražeći onaj kojim će moći najviše da ugroziti protivničku odbranu. Takve stvari mame jezu na koži, onima koji razumeju svu lepotu košarke, pri samoj pomisli na to koliko jedan tako mali dečak duboko razume igru i šta je sve spreman da uradi na terenu.
Svako od nas ko ima decu, zna koliko je lepo gledati svoje dete kako se smeje i uživa dok se igra. Gledajući tada malog Nikolu, niko od nas koji smo sve posmatrali sa strane nije mogao da skine osmeh s lica — svaki njegov potez bio je ispunjen dečjom radošću, a posebno oni potezi koji su donosili korist njegovom timu.
Breme slavnog oca Milenka nije nosio ni tada, kada je još kao mali “plesao“ na terenima Basket4Kids turnira, a još manje kada je, nekoliko godina kasnije, na juniorskom Evropskom prvenstvu u Nišu odveo reprezentaciju Srbije do zlatnog trona. Upravo na tom šampionatu pokazao je da će u godinama koje dolaze biti jedan od ključnih igrača seniorske reprezentacije i da je samo pitanje vremena kada će zasijati onako kako svi mi priželjkujemo.
Mnogi smatraju da je prerano ušao u svet ozbiljne košarke i da ga je to što je prebrzo “ubačen u vatru“ koštalo, da zbog povrede, pomogne šampionima iz Oklahome na njihovom putu ka tronu.
Moje viđenje je drugačije. Verujem da mu je godina dana pauze od košarke prijala – pre svega da sazri kao igrač, da iz druge perspektive sagleda igru, s klupe i tribina, onako kako je nekada posmatrao svog oca. Da iza sebe ostavi sve teške utakmice i pritiske s kojima je, još kao vrlo mlad, morao da se suoči, i da krene u novo poglavlje svoje karijere kao prazna stranica knjige koja tek treba da se ispuni.
Njegovo vreme tek dolazi. I kao neko ko je uživao da ga gleda na terenima Basket4Kids turnira, uživaću i u narednih petnaestak godina, dok bude pokazivao sav svoj talenat i veličinu – pa makar to značilo da ću morati da gledam i poneku NBA utakmicu. Izvor: Sportal