Povodom premijere filma Žetva, razgovaramo sa Paulom Kampfom, autorom prepoznatljivog autorskog rukopisa koji se tokom svoje karijere profilisao kao stvaralac sklon snažnim, introspektivnim pričama i društveno relevantnim temama. Kroz svoje dosadašnje projekte, Kampf je gradio reputaciju reditelja koji ne zazire od kompleksnih likova i moralnih dilema, već ih koristi kao polazište za dublje promišljanje savremenog sveta.
U ovom filmu on dotiče mračnu temu trgovine ljudskim organima, koristeći je kao snažan narativni okvir za istraživanje moralnih dilema i granica ljudskosti. Kampf kroz ovu priču ne insistira samo na kriminalističkom aspektu, već pre svega na psihološkim i društvenim posledicama takvog sveta — kako na žrtve, tako i na one koji u njemu učestvuju.
Harvest tako postaje više od trilera: to je uznemirujuća studija o pohlepi, očaju i etičkim kompromisima koji nastaju u ekstremnim okolnostima.
Nakon što je podvrgnut transplantaciji srca, jedan nemački baron doživljava uznemirujuće snove i vizije, što ga navodi da potraži istinu. Njegovo putovanje vodi ga na Kosovo i Metohiju, gde se suočava sa mračnom stvarnošću ilegalne trgovine organima povezane sa zloglasnom „Žutom kućom”. Film je zasnovan na neverovatnoj istinitoj priči inspirisanoj knjigom „Johanovo srce iz Srbije” Veselina Dželetovića.
Šta za vas znači da konačno podelite ovu priču sa međunarodnom publikom?
“Premijera za mene ima duboko značenje. Kada sam se prvi put susreo sa realnošću trgovine ljudskim organima, teško sam to mogao u potpunosti da shvatim. Mislio sam da razumem na šta su ljudi spremni zarad profita, ali što sam više istraživao, sve sam više shvatao koliko sam bio naivan.
Mislim da bi publika mogla da doživi slično iskustvo gledajući ovaj film. Nadam se da “Harvest” ne samo da osvetljava konkretne događaje vezane za Žutu kuću na Kosovu, već i otvara širu diskusiju o praksi koja opstaje svuda gde postoje rat, siromaštvo i prilika za eksploataciju.”
Ovaj film se pripremao godinama. Koji trenutak vas je naveo da pomislite da ovu priču treba ispričati baš sada?
“Ono što me je na kraju pokrenulo bili su razgovori sa porodicama koje su izgubile svoje najmilije pod okolnostima za koje se veruje da su povezane sa trgovinom organima. Bilo je tu ogromne tuge — ali ono što me je najviše pogodilo bila je njihova nada da će dobiti odgovore. Dok smo radili sa malim dokumentarnim timom, snimali smo intervjue sa mnogim od tih porodica. Ono što je bilo najupečatljivije nije bio bes — već tiha upornost nade, čak i u odsustvu odgovora. Ta emotivna stvarnost mi je jasno pokazala da ovu priču treba ispričati — i to široko.”
Šta vas je prvobitno privuklo ovoj priči?
“Sa pričom me je upoznao srpski producent, Dragan Ivanović, koji je verovao da sam prava osoba da napišem i režiram film. Nakon što sam pronašao verziju izvornog materijala na engleskom, odmah sam video filmski potencijal.
Iako u početku nije bilo sredstava za pisanje scenarija, osećao sam dovoljno snažno da nastavim. Napisao sam scenario, poslao ga Filmskom centru Srbije i na kraju je film dobio značajnu podršku. Taj proces me je više puta doveo u Srbiju i produbio moj osećaj odgovornosti prema materijalu.”
Koji aspekti knjige su vam najviše odjeknuli?
“Najviše me je zadržala duhovna dimenzija priče. Privukla me je ideja da transplantirano srce možda „bira” čoveka, a ne obrnuto.
Donor predstavlja život ukorenjen u porodici, veri i povezanosti, dok Johan počinje kao neko ko je odvojen od tih vrednosti. Film istražuje kako ga to srce vodi ka dubljem razumevanju ljubavi, gubitka i onoga što je zaista važno. Ta transformacija postala je emotivno jezgro filma.
U početku me je obim problema preplavio. Trgovina organima je globalna — proteže se kroz Evropu, Aziju i Severnu Ameriku — i uključuje i one u očajničkoj potrebi i one koji mogu da plate.
Pristupio sam priči kroz Johanovu perspektivu — kao neko spolja ko pokušava da razume nepoznat svet. Na neki način, i sam sam bio taj autsajder. Moj cilj nije bio senzacionalizam, već da emotivno i intelektualno angažujem publiku i osvetlim temu koja uglavnom deluje iz senke.”
Koje etičke granice ste sami sebi postavili tokom rada na ovom filmu?
“Bili smo veoma pažljivi da uskladimo realizam i senzibilitet. Eksplicitniji elementi prikazani su kroz blago nadrealnu prizmu, ali i dalje utemeljeni u mogućoj stvarnosti.
Naš scenograf je radio sa preciznošću i poštovanjem. Set je često više ličio na memorijalni prostor nego na filmsko okruženje. Svi su razumeli da radimo sa materijalom povezanim sa stvarnim ljudskim gubitkom.”
Kako ste se nosili sa političkom osetljivošću tematike?
“Od početka sam pristupio kao autsajder. Namera mi nikada nije bila da napravim politički film ili da zastupam određenu agendu, već da ispričam ljudsku priču zasnovanu na likovima.
Postoje relevantna istraživanja koja ukazuju da žrtve trgovine organima dolaze iz različitih etničkih grupa. To potvrđuje ideju da je profit — a ne etnička pripadnost — glavni pokretač ovih zločina. Fokusirao sam se na priču koja publici ostavlja prostor za sopstveno tumačenje šireg konteksta.
Proučavao sam brojne knjige i dokumentarce o trgovini organima. Iako se lokacije razlikuju, sistem je uglavnom isti: ljudi u očajničkoj potrebi, posrednici koji omogućavaju pristup organima i ranjive grupe ljudi koje mogu nestati bez traga.
U svojoj suštini, to je transakcioni sistem u kome se ljudski život svodi na tržišnu vrednost. Ta realnost je oblikovala strukturu filma.
Sistem funkcioniše kao i mnoge ilegalne industrije — zasnovan na posrednicima, verodostojnom poricanju i minimalnim tragovima na papiru. To je dalo osnovu realizmu.
Od toga smo gradili priču koja je pristupačna i emotivno snažna, a da ne izgubi autentičnost.”
Kako ste oblikovali Johanov razvoj i izvestan preobražaj?
“Johan u ovoj priči počinje u svetu privilegija, ali emocionalne udaljenosti. Život donora predstavlja suprotnost — povezanost sa zemljom, porodicom i smislom.
Pažljivo smo radili na njegovoj fizičkoj i emotivnoj transformaciji, uključujući i rad na pokretu, kako bismo prikazali tu unutrašnju promenu. Postoji trenutak u filmu kada Johan postaje suštinski druga osoba, i ta tranzicija je bila ključna za ulogu.”
Kako je međunarodna glumačka ekipa uticala na film?
“Imali smo glumce iz šest zemalja, a svaki je uneo autentičnost i nijanse. Posebno sam ponosan na srpske glumce, koji su pristupili radu sa prirodnošću koja je podigla čitav ansambl.
Rezultat je stil glume koji deluje životno i ujednačeno.
Kako odgovarate na kritike o političkoj pristrasnosti?
“Razumem zabrinutost, ali moj pristup je uvek bio zasnovan na priči i likovima, a ne na politici.
Poput filmova kao što je “Blood Diamond”, ovo je priča inspirisana stvarnim događajima, ali namenjena istraživanju širih ljudskih tema. Svako političko tumačenje na kraju pripada publici.
Umetnost treba da nas izazove — da podstakne razmišljanje, nelagodu i refleksiju.
Bez suočavanja sa teškim istinama nema prostora za katarzu ili razumevanje. Film ima jedinstvenu sposobnost da takve razgovore približi širokoj publici.”
Šta se nadate da će publika poneti iz ovog filma?
“Ako publika nešto oseti — bilo nelagodu, empatiju ili potrebu za razmišljanjem — film je ispunio svoju svrhu.
Ako postoji jedna poruka, to je ova: ignorisanje ovih realnosti omogućava im da se nastave. Svest je prvi korak ka odgovornosti.”
Da li vidite nastavak kroz buduće projekte?
“Da. Ovo je zamišljeno kao početak šire priče. Razvio sam seriju koja istražuje potragu za onima koji učestvuju u tim mrežama.
Međutim, iskustvo rada na ovom filmu me je naučilo koliko je važno izabrati prave partnere za nastavak, kako bi sledeća faza mogla da dopre do celog sveta.
Rad na ovom filmu učinio me je veoma svesnim koliko se lako etika može kompromitovati kada je profit u pitanju — naročito u sistemima koji eksploatišu ranjive.
Pre filma Harvest, proveo sam skoro dve godine u Srbiji radeći na četiri američki finansirana projekta. Uspeli smo da omogućimo oko 10 miliona dolara investicija i zaposlimo gotovo 500 ljudi. Zavoleo sam ljude i kulturu, a iskustvo rada sa filmskim ekipama smatram jednim od najboljih u karijeri.
Bilo je i vrlo uznemirujućih situacija koje nisu bile povezane sa ljudima, ekipom ili mojim ličnim iskustvom u Srbiji. Radilo se o malom broju pojedinaca čiji interes nije bio film, već lična korist.
Ipak, obećao sam da ću napraviti verziju filma “Harvest” koja će biti autentična za Srbiju, ali i razumljiva međunarodnoj publici. Verujem da sam to postigao finalnom verzijom koju prikazujemo u Beloitu 26. marta.
Ostajem u nadi da ću u budućnosti ponovo dovoditi američke projekte u Srbiju i možda imati priliku da režiram još jedan projekat uz podršku kolega umetnika na koje gledam kao na svoju porodicu.”
Mila Filipović