Trideset godina je od najvećeg egzodusa Srba posle II svetskog rata – “Oluje“, koja je označila kraj prisustva našeg naroda u velikom delu Hrvatske. Sećanja nisu izbledela — ni kod onih koji su prešli put izbegličkih kolona, ni kod njihovih potomaka.
Jedan od njih je i Duško Čučković, predsednik Udruženja krajiških Srba “Prelo” iz Čikaga, koji je kao dvanaestogodišnjak napustio rodnu Petrinju u haotičnom bekstvu pred tenkovima i granatama. Danas, iz dijaspore, vodi borbu za očuvanje identiteta, pamćenja i istine o stradanju svog naroda. U razgovoru za Ogledalo otkriva kako se raseljeni Srbi i danas bore da istina ne padne u zaborav, kako se povratak ostvaruje kroz kulturu, ali i o porukama koje želi da ostavi mladima.
Gospodine Čučkoviću, ove godine se navršava 30 godina od operacije “Oluja”. Gde ste bili tog avgusta 1995. i kako pamtite te dane progona?
“Ja sam rođen i živeo sam u Petrinji, na Baniji, gde sam bio i na dan “Oluje”. Tada sam imao 12 godina. Iako sam bio mali, sećam se mnogo detalja iz tih dana, ali ono što se isticalo je količina emocija koje su prolazile kroz sve ljude oko mene. Većinom su to bile tužne emocije, ali neretko se dešavalo da bude jako pozitivnih emocija, naročito kada se saznalo da su članovi familije izašli živi i zdravi.”
Kao neko ko je lično prošao kroz izbegličku kolonu, kako gledate na činjenicu da ni danas, tri decenije kasnije, mnogi zločini počinjeni tokom i nakon “Oluje” nisu procesuirani?
“Nažalost, velika većina nije procesuirana. Teško je očekivati da će Hrvatska država sama od sebe odlučiti da uradi išta po tom pitanju. Jednostavno, oni nemaju motiva, a ni želje da se bave sa tim. Jedini način da se to uradi jeste da mi, preko svojih organizacija i države, vršimo pritisak da se to desi. To je mnogo teška bitka. Naš zadatak, kao i zadatak vlade u Srbiji treba da bude da nastavimo da pokušavamo da pričamo i našu stranu priče, i da nastojimo da privolimo aparate u Hrvatskoj da reaguju.”
Udruženje Prelo iz Čikaga okuplja ljude koji su, poput vas, izbegli iz Hrvatske i drugih krajeva bivše Jugoslavije. Kako izgleda kolektivno sećanje na “Oluju” danas među članovima Prela? Kako ćete obeležiti ovu godišnjicu?
“Udruženje Krajiških Srba Prelo iz Čikaga je humanitarna organizacija koja ima za cilj da održi kulturu, jezik i običaje iz svih delova Krajine. Očuvanje sećanja na stradale u “Oluji” i “Bljesku”, kao i drugim pogromima je jedan od glavnih ciljeva udruženja. Svake godine naše udruženje obeležava parastos za poginule u Oluji i drugim akcijama, jer ne želimo da se njihove žrtve zaborave.
Ove godine obeležavamo 30 godina od pogroma našeg naroda iz Krajine i zapadnih delova Republike Srpske. U saradnji sa našom pravoslavnom crkvom i Saborom krajiških Srba, organizujemo Dan Sećanja, kao i Akademiju Sećanja, gde ćemo na pravi način obeležiti ovu tužnu godišnjicu.
Toga dana održaćemo parastos žrtvama ratova 90-ih godina, a nakon toga sledi Akademija Sećanja na kojoj će, između ostalih, prisustvovati i Vladika Kostajnički Serafim, kao i dr Milan Gulić sa Instituta za savremenu istoriju Srbije. On će nam održati jednu prezentaciju Istorijata Krajine i samog pogroma koji se desio 1995. godine.
Parastos će se održati 3. avgusta u Hramu Vaskrsenja Hristovog na Redwood Drive u Čikagu sa početkom u 10h ujutro, a Akademija Sećanja u sali pored hrama sa početkom u 13h. Ovim putem pozivam sve da nam se pridruže.”
Prelo je nedavno uputilo predlog Ministarstvu kulture R. Srbije da se formira Odeljenje za istoriju Srba Krajišnika. Možete li nam reći nešto više o tom predlogu?
“Ovaj predlog je možda i najbitnija inicijativa koju je naše udruženje pokrenulo do sada. Uputili smo jedan zahtev Ministarstvu kulture u Srbiji da se u novi Istorijski Muzej Srbije u Beogradu, koji se seli u novu zgradu, uvrsti jedna stalna postavka o istoriji Srba iz Krajine.
Mislimo da je to od ogromnog značaja za očuvanje istorije i kulture Srba sa tog područja i očekujemo pozitivan odgovor od ministarstva. Naše razmišljanje je bilo da ako nas nema u Istorijskom muzeju, da će sama činjenica da smo postojali na tom prostoru sve brže otići u zaborav.”
Često čujemo kako se u Hrvatskoj o “Oluji” govori kao o vojnoj pobedi, dok se srpske žrtve marginalizuju. Kako Vi tumačite način na koji Hrvatska danas obeležava 5. avgust?
“To je jedno teško pitanje. Sa naše strane gledišta, 5. avgust ne zaslužuje takvo slavlje kada se uzme u obzir šta se desilo, kakvi su se zločini desili, i koliko malo se uradilo da se Hrvatska sa tim zločinima suoči. Oni gledaju samo ono što žele da vide, a to je nekakva vojna pobeda i konačno oslobođenje tih hrvatskih delova, a sa druge strane svesno ignorišu mnogo zločina koji su se desili.
Za očekivati je da oni proslavljaju taj dan kao dan pobede, ali je isto tako za očekivati da se suoče sa svim onim lošim što se desilo. To nesuočavanje sa prošlošću se neretko prebacuje Srbima kao nedostatak, dok u Hrvatskoj apsolutno nema volje da se to uradi.”
Koliko su, po Vašem mišljenju, Srbija i Srbi raseljeni širom sveta učinili da se glas izbeglih čuje – i u međunarodnim institucijama, ali i na teritoriji gde su zlodela počinjena?
“Mislim da tu ima mnogo prostora za napredak. Nismo organizovani i nemamo jasan plan i cilj. Bilo je nekih pokušaja manjih grupa, ali bez velikih uspeha. Srbija, po tom pitanju, je uradila neke, ali ne velike korake. Mislim da nam nedostaje struktura i vizija da bi ostvarili veće pomake po tom pitanju.
Ono čega se plašim jeste da kako vreme odmiče, šanse da se nešto uradi su sve manje.”
Postoji li danas realna nada za povratak, makar simbolički – kroz povraćaj imovine, dostojanstvo ili izgradnju spomen-obeležja u mestima iz kojih ste proterani?
“Takve stvari nisu nemoguće, ali to je opet do nas samih. Niko nam to neće dati, niti nas gurkati da se to desi. Jedino kroz nekakav organizovan pristup tim ciljevima, oni mogu biti i ostvareni. Mi smo, kao mala organizacija, uradili neke korake da pomognemo našem narodu koji i dalje živi na prostorima Krajine da ostanu tu, ali to je samo kap u moru u odnosu na ono što bi trebalo da se desi, da bi stvari koje ste naveli bili ispunjeni u nekom većem obimu.”
Kakve poruke šaljete mlađim naraštajima – posebno deci iz izbegličkih porodica – kada govorite o “Oluji” i vašem ličnom iskustvu?
“‘Oluja’ se može okarakterisati na mnogo načina. Svako će nju gledati na svoj način i pričati svojoj deci o tome kako je oni vide. Ja je gledam kao nešto iz čega bi mogli izvući mnoge pouke. Konkretno, moja želja, a to i radimo kroz rad Prela, je da pričamo budućim generacijama o tome kakvi smo ljudi bili, kakvu smo kulturu imali, i kako da se iz takve jedne nedaće celog naroda nešto nauči. Na kraju krajeva, ako apsolutno ništa nismo naučili iz tih ratova 90-ih, onda se bojim da su i žrtve koje smo svi podneli bile uzaludne.”
Marijana Maljković