Gošća našeg Festivala ove godine će biti Miona Marković, jedna od najpriznatijih glumica iz svoje generacije, koja je svojim načinom glume, dubinom i autentičnošću publiku pridobila u serijama „Jutro će promeniti sve”, „Močvara”, „Koreni”, „Azbuka naših života”, “Žigosani u reketu”, pozorišnoj predstavi „Deca”, a sada i u filmu “Sedef magla.”
U poslednjem filmu Milorada Milinkovića, Miona tumači lik Lene Knićanin – misteriozne, tragično nastradale žene, upamćene po umešanosti u pokušaj atentata na kralja Milana Obrenovića. Kako je bilo raditi na ovom projektu, koji priča zanimljivu priču iz naše istorije?
“Bilo je zaista uzbudljivo igrati Lenu Knićanin, istorijsku ličnost o kojoj se malo zna, a koja je uz pomoć fikcije dobila čitav novi sloj koji će, verujem, gledaoce podsetiti na neke ljude iz istorije koji su nepravedno zapostavljeni. Obavili smo veliki posao, snimali smo 4 meseca 11 epizoda serije “Sumpor” od kojih je izmontiran film “Sedef magla”. Milorad Milinković, reditelj, i Dragoljub Stojković, pisac scenarija, ali i romana “Sedef magla” po kome je urađen scenario, bili su nadahnuti ovim periodom i istorijskim ličnostima tog vremena. Oni su bili i veliki prijatelji i to se prenosilo i na set i sve nas. Milorad je bio mudar reditelj nežnog pristupa koji je zaista verovao svojim glumcima, a kada vam reditelj veruje, onda imate slobodu da se zaigrate i da nudite kreativna rešenja.”
Mlada ste glumica, ali sa dugim stažom, jer ste se prvi put u glumi okušali sa samo 12 godina. Kako se sećate tih početaka, Akademije, prvih projekata po završetku studija? Šta su bili najveći izazovi, a šta najvažnija zadovoljstva?
“Sa 12 godina sam otišla na audiciju za školu glume “Dadov”, tada sam shvatila da želim da budem glumica kad porastem. Do FDU-a bila sam član raznoraznih dramskih studija, bila sam željna da pokupim od svakoga po nešto, čak sam 3 godine na glumu išla u drugi grad. Prvu ulogu u pozorištu dobila sam u mjuziklu “Škola rokenrola” u pozorištu Boško Buha, ali to su sve zaista bili počeci, tada sam bila najnesigurnija, ali isto tako i najambicioznija. FDU sam upisala iz trećeg puta, što mi je posle vrlo olakšalo studije, jer sam znala koliko je teško biti tu i koliko treba da se posvetim skupljanju znanja i ne dozvolim da me lične poteškoće koje se dešavaju tamo sputaju da realizujem san koji sam došla da gradim. Imala sam dosta sreće, prve profesionalne uloge zaredjale su se u periodu kada je kod nas počela hiperprodukcija, a ja sam imala sreću da učestvujem u značajnim projektima i dobijam zaista raznovrsne uloge. Tada nisam ni shvatala koliki sam prostor dobila na samom početku. Najveći izazovi bili su mi da opravdam šansu koja mi je data, a da ne pokažem svoju veliku nesigurnost. Najveća zadovoljstva su kada jedan snimajući dan proživiš kao duševno putovanje u neki tuđi život, koliko je to bilo stvarno i kada na sceni osetiš da je predstava veća od svih nas.”
Potičete iz umetničke porodice, igrate i u predstavi “Deca”, po romanu Vaše tetke, Milene Marković, Vaš suprug je reditelj. Da li iz ove perspektive tu okruženost umetnošću vidite kao prednost, ili je Vaše prezime ponekad bilo i veliko breme?
“U svom detinjstvu kada sam se oblikovala, ja zaista nisam bila svesna da sam okružena umetnicima. Mama i tata mi nisu iz tog sveta, tek kada je počela želja za glumom, počelo je da mi bude strašno važno šta će Oleg Novković (moj teča) i Milena Marković (moja tetka) da misle o meni. Oni su me usmeravali onda kada su shvatili da to više nije samo faza. Sigurno da to sve ima mnogo više prednosti nego mana. Na primer, to što sam glumica koja igra u predstavi “Deca” koja je predstava o mojoj porodici je verovatno iskustvo vrlo retko na planeti celoj. I zaista sam zahvalna na tome. Breme koje to nosi je želja da se dokažeš, što svakako svako ima, samo je razlika što godine i godine prođu da te predstave imenom i prezimenom, a ne titulom ćerke, bratanice, unuke, žene…”
Kako očekujete susret sa čikaškom publikom, njihove reakcije na film “Sedef magla”, razgovore sa ovdašnjim sunarodnicima?
“Vrlo se radujem svom dolasku u Čikago, nikada nisam bila u tom gradu, od Amerike videla sam samo Sijetl i Njujork, kojem bih se uvek vraćala. Verujem da ću se osećati kao kod kuće među neboderima, jer znam da nas tamo ima mnogo. Nadam se da će publika film prihvatiti i sigurna sam da će im se dopasti.”
Na kojim projektima sada radite?
“Trenutno snimam dva filma i uskoro počinjem probe za novu predstavu u Bitef teatru.”
Mila Filipović