Na Festivalu srpkog filma biće prikazan film Restitucija, ili, San i java stare garde, Želimira Žilnika, pionira dokufikcije i dobitnika brojnih međunarodnih priznanja. U njegovom opusu je više od 60 filmova, među brojnim nagradama je i “Zlatni Medved” za Rane radove, njegovo stvaralaštvo ne samo da je definisalo Crni talas, već je ostavilo trajni uticaj na evropsku kinematografiju, spajajući dokumentarno i igrano, umetnost i društvenu kritiku, a retrospektive njegovih filmova su organizovane u Čikagu, Njujorku, Harvardu, Doc Lisboa, Veneciji i drugim svetskim centrima.
Film, koji je premijerno prikazan na Berlinalu i otvorio ovogodišnji Beldoks festival, donosi priču o Stevanu Arsinu – muzičaru koji se posle šest decenija života u Nemačkoj vraća u Srbiju, kako bi završio proces restitucije porodičnog imanja. Kroz spoj dokumentarnog i igranog, Žilnik istražuje teme identiteta, tranzicije, birokratije i nasleđa.
Kako je nastala ideja za „Restituciju”? Da li je postojala lična priča koja je poslužila kao inspiracija?
“Proces restitucije je bio jedan od važnih argumenta da se time socijalizam poništava, kao nasilni proces. U uspostavljanju socijalizma, poznato je, privatno vlasništvo veleposednika i bogataša je ‘nacionalizovano’. Oduzeto i dodeljeno državi u posed i upravljanje. A siromašni slojevi stanovništva, seljaci – bez zemljaši, dobili su pravo korišćenja na skromnim parcelama zemlje, što im je obezbeđivalo preživljavanje.
I sam sam kao dete bio svedok tog procesa, u Zemunu, gde sam živeo i išao u osnovnu školu. Bile su to dramatične, gladne godine, neposredno posle rata. Nacionalizacija je bila dramatična i nasilna, ali, verovatno i neophodna.
Kada je socijalizam kao sistem doživeo kolaps pre četvrt veka, jedno od obećanja ‘nove, pravedne, kapitalističke vlasti i države’ bilo je da će se ‘život vratiti u normalu’ – te da će biti obeštećeni svi oni čija je imovina bila rekvirirana. Čitajući vesti, polemike, žalbe, razgovarajući sa ljudima o realnim okolnostima procesa restitucije u Srbiji, došao sam do zaključka da bi bilo moguće napraviti film koji za okvir ima proces restitucije.”
I ovaj film kombinuje dokumentarno-igranu formu, što je karakteristično za Vaš opus.
Zašto ste se odlučili za taj pristup u ovom slučaju?
“Ja pravim i dokumentarne i igrane filmove. A radim i kombinaciju, kako vi kažete. To sam naučio još kad sam počeo da gledam filmove – Felini, Braća Tavijani… Orson Vels – po profesiji radio reporter, sam je sebe odabrao za glavnog glumca – i napravio najveći film svih vremena Citizen Kane. Glumci se biraju prema potrebi filmske priče i žanra.”
Koliko je lik Stevana Arsina zasnovan na stvarnoj osobi, i kako ste birali glumce koji igraju u filmu? Fascinantne su njihove uloge.
“Priča je u potpunosti fikcija, a scenario po kojem je film snimljen je proizvod bliske saradnje koju sam imao sa dramskom spisateljicom i scenaristkinjom Tanjom Šljivar. Odabir tumača uloga u filmu bio je vrlo važan deo našeg projekta: tokom perioda razvoja scenarija, imali smo niz kasting sesija širom zemlje i regiona. Članove filmske porodice Arsin glume pretežno profesionalni glumci. Nikome od njih u stvarnom životu nisu oduzimane kuće i njive.
Tumač glavne uloge, Milan Kovačević (89 godina) do penzionisanja bio je profesionalni muzičar, i takođe je odabran u procesu kastinga – imali smo prilike da ga ranije gledamo u kratkom filmu “Svašta!” mladog novosadskog reditelja Strahinje Mladenovića. Svi izgovoreni dijalozi u filmu su deo scenarija, a gospodin Kovačević predložio je da se ubaci i nešto od njegovih ličnih sećanja na brojne muzičke angažmane koje je sa svojim ansamblima imao tokom decenija rada u Evropi.”
Film se bavi povratkom imovine i suočavanjem sa birokratijom. Da li ste želeli da ukažete na širi problem tranzicije i društvenene pravde? I hoće li joj i kada doći kraj?
“To je teško pitanje, odgovor ne znam.”
Da li je „Restitucija” i metafora za povratak u prošlost – ličnu, političku, kulturnu?
“Tu ima masa neizvesnosti. Teško je i gotovo nemoguće, vratiti se u ‘prethodno stanje’, negde daleko u 1947. godinu…”
Kako je publika reagovala na film na Berlinalu i Beldoksu? Da li su reakcije bile različite u Srbiji i inostranstvu?
“Publika je na internacionalnoj premijeri u Berlinu, i na domaćoj premijeri na festivalu Beldoks u Beogradu, kao i na festivalskim projekcijama u Beču, Gracu, u Puli i Trstu, u Lisabonu, Amsterdamu i u još 20 gradova širom sveta – od Perua, Brazila do Australije – pokazala velike simpatije prema ‘Restituciji’. Čini mi se da su reakcije vrlo slične, i da se pre svega zasnivaju na odnosu prema filmskom tretmanu seniorskog dela populacije, kojoj i sam pripadam.”
Vaš film je prikazan u programu „Forum” Berlinala, koji promoviše estetsku svojeglavost, za šta bih ja rekla da je jedan od najlepših komplimenata. Kako se osećate kao deo te selekcije?
“Na Berlinalu sam bio više puta i dobio više nagrada. Taj festival ima manje glamura od Kana i Venecije, ali više interesovanja za inovativne, kritičke i originalne filmove. A na svakom festivalu, koji nas pozove, osećamo se kao dobro došli gosti.”
Da li biste rekli da je „Restitucija” i vaš lični obračun sa vremenom, sistemom i sećanjem?
“Imao sam bar desetak drugih filmova, koji su u pogledu kritike, polemike i žanra izazivali mnogo više kontraverzi. Ovaj film je omaž mojoj generaciji.”
Kakve reakcije publike na Festivalu u Čikagu očekujete?
“Svaka nova prilika da se pokaže film za naš tim je vrlo bitna, radujemo se i ovoj projekciji u Čikagu, tačno dve godine nakon što je u Gene Siskel Film Center održana mini retrospektiva – izbor od 7 filmova iz mog ranijeg opusa, uz gostujuća predavanja na the School of the Art Institute of Chicago i University of Chicago.
U belešci koju sam pred premijeru dostavio producentkinji filma kao odgovor na pitanje kakve reakcije publike očekujem, napisao sam:
‘Ako film „Restitucija, ili, San i java stare garde” publika bude gledala kao ironičan društveni portret naših porodičnih politika, identiteta i pripadnosti, i to je sasvim u redu. Dok se naš glavni junak Stevan probija kroz praktične i emotivne izazove svoje sadašnje situacije, usput se prisećajući života u Jugoslaviji pre svih ratova, on uspeva da se ponovo poveže sa svim generacijama porodice koju je odavno napustio. Usput obnavlja stara prijateljstva, pa čak i pobuđuje romantično interesovanje koleginice sa kojom je nekada davno delio pozornicu.
Kombinujući dokumentarnu fikciju, u saradnji sa profesionalnim i neprofesionalnim glumcima, hibridna estetika ovog filma ima za cilj da predstavi jednu od vizija života starijih ljudi u post-socijalističkom, transnacionalnom i hipertransakcionom svetu u kojem živimo.’”
Na čemu trenutno radite?
“O novim filmskim projektima nikada ne pričam unapred, jer je sam proces razvoja projekata veoma fluidan i zahtevan. Trenutno je sva moja energija usmerena na festivalska prikazivanja filma koji će videti i publika u Čikagu: do kraja ove kalendarske godine očekuju nas još projekciju u Španiji, Sloveniji, Italiji i Litvaniji, a već u januaru sledi i kanadska premijera (Toronto) i serija bioskopskih projekcija u New Yorku. Naravno, očekujemo i skori početak bioskopske distribucije filma u Srbiji.”