Stiv Ker je odavno legenda u američkoj košarci, a u Srbiji postaje sve omiljeniji zbog toga što pokazuje toliko poštovanja prema onoj koja se igra na Balkanu.
Ker je pokazao koliko je velik jer je uvek hvalio Srbiju, pogotovo tokom Olimpijskih igara 2024. godine, kada su “orlovi” i u grupnoj fazi, ali i u polufinalu igrali protiv SAD, čiji je selektor bio.
Ker je tako nosio i majicu “brate” u čast Dejana Milojevića na pripremnim mečevima u Abu Dabiju uoči Olimpijskih igara. Milojević je bio jedan od njegovih pomoćnika u Golden Stejtu, a njih dvojica su izgradili poseban odnos.
Amerikanac je usred sezone avionom stigao u Srbiju kako bi prisustvovao sahrani Milojevića, legendarnog igrača Partizana i Srbije, kao i vrhunskog trenera.
Nikada nije zaboravio Milojevića, pa tako sada ima posebnu tradiciju sa Darkom Rajakovićem.
“U NBA ligi nema mnogo trenera i svi se dobro znamo. Mnogo toga nas povezuje. Svake godine, kada se sretnemo, nazdravimo rakijom. To je, znate, srpski specijalitet. Popijemo jednu posle utakmice u čast Dejana Milojevića”, izjavio je Ker.
Oskar za Kera
Stiv Ker je svom impresivnom životopisu dodao još jedno priznanje – ovoga puta van košarkaškog terena.
Dokumentarni kratki film „All the Empty Rooms”, čiji je Ker producent, osvojio je Oskara za najbolji kratki dokumentarni film.
„Mislim da što više ljudi pogleda film, to će njegov uticaj biti veći. A to mi je i najvažnije – želim da ljudi reaguju. Želim da budu proaktivni kada je reč o ovom problemu, da ga razumeju i da se njime bave”, rekao je Ker govoreći o značaju Oskara za film.
„Nadam se da će, ukoliko ljudi bolje razumeju problem i suoče se s njim, biti spremniji i da nešto preduzmu.”
Ker, međutim, nije prva NBA legenda koja je svom nasleđu dodala i Oskara.
Kobi Brajant je 2018. godine osvojio nagradu Američke filmske akademije za najbolji animirani kratki film „Dear Basketball”.
Četiri godine kasnije, 2022, Šekil O’Nil i Stef Kari dobili su Oskara kao izvršni producenti dokumentarnog kratkog filma „The Queen of Basketball”.
Ker je inače devetostruki NBA šampion.
Pet titula osvojio je kao igrač – tri sa legendarnom generacijom Čikago Bulsa iz devedesetih i dve sa San Antonio Sparsima – pre nego što je kao glavni trener Golden Stejt Voriorsa dodao još četiri šampionska prstena.
Ovako je govorio o prvom treningu bez Milojevića.
“Srceparajuće. Razarajuće. Ovo je najteža stvar u kojoj sam učestvovao u NBA ligi. Teško je opisati ovu našu nedelju. Izgubili smo nekoga tako nama bliskog. I važnije od toga, najteže je videti kako njegova porodica pati. Ova poslednja sedmica, poslednjih pet dana, bili su prožeti šokom, emocijama, velikim izlivima ljubavi… Ne znam da li ste videli događaj u Srbiji, igrala su dva tima u kojima je on bio, Mega, koju je trenirao, i Partizan, tim u kojem je bio zvezda. Ne znam da sam nekad video takvu posvetu pre utakmice. Gledali smo to kao tim. Stekli smo bolju sliku o tome šta je Dejan značio svojim zemljacima. Naravno, mnogo je značio i nama, Nataši, Maši i Nikoli… Ovo je bilo razarajuće za nas”, rekao je Stiv Ker.
Klub je pred početak utakmice na zlatnu stolicu u Areni postavio dres sa brojem 13 i ostavio belu ružu u čast Milojevića.
Stiv Ker je svom impresivnom životopisu dodao još jedno priznanje – ovoga puta van košarkaškog terena.
Detalji Kerovog oproštaja od Milojevića
Prenosimo deo teksta iz 12. februara 2024. godine.
“ Stiv Ker je samo jednim gestom postao možda i najvoljeniji Amerikanac među srpskim ljubiteljima košarke. Neki voli Džordana, normalno, neki Kobija, Lebrona, oni malo stariji možda Krisa Vebera zbog Divca i Pedje Stojakovića, oni još stariji Medžika, Karima…
Ali, Stiv Ker od 12. februara 2024. godine zauvek ima posebno mesto u srcima onih kojima je košarka, posebno srpska, u srcu. A jednim bedžom u obliku srca, sa inicijalima D.M. koji su svi iz Golden Stejta tog dana nosili na reveru, baš tu malo iznad srca, pokazano je mnogo toga.
Za one koji možda ne znaju, Stiv Ker, trener košarkaša Golden Stejta, boravio je u ponedeljak u Beogradu kako bi rekao poslednje zbogom Dejanu Milojeviću, doskorašnjem saradniku, koji je preminuo 17. januara u Solt Lejk Sitiju pre utakmice sa Jutom. Očito da je Deki bio više od pomoćnog trenera u stručnom štabu Voriorsa, mnogo više.
O tome svedoče brojni potezi kluba iz San Franciska, majice na kojima je pisalo “brate” kako bi mu odali počast i brojni drugi načini na koji čuvaju sećanje na velikog čoveka od dana kad nas je prerano napustio.
Kažu mnogi da je umetnost u jednostavnosti, a biti čovek sigurno nije mnogo komplikovano. Samo je stvar htenja, vaspitanja i imati ono nešto u sebi, bar ja tako mislim. Nije teško, od ustajanja trudnicama u gradskom prevozu koja se sve manje dešavaju, do bilo kog drugog gesta, onako najnormalnijeg.
Ko je Stiv Ker
Njegova životna priča nije nimalo laka… Stiv Ker je američki trener i bivši slavni košarkaš, rođen je 27. septembra 1965. godine u Bejrutu gde mu je radio otac Malkolm. Ono što nije mnogo poznato je da je njegov otac ubijen 1984. kada je Ker imao samo 18 godina.
Malkolm Ker bio je profesor i jedan od najcenjenijih u tom poslu. Radio je kobne godine u Bejrutu ispred američkog univerziteta dok je u Libanu bio građanski rat. Nažalost, jedna militantska grupa pod imenom “Islamski džihad” ubila je oca sada slavnog trenera tako što je ušla na univerzitet gde je radio i ubili ga sa dva metka u glavu.
Stiv se školovao u Americi, završio je koledž i na NBA draftu izabran je u drugoj rundi kao 50. pik 1988. godine od strane Finiks Sansa. U sjajnoj, 15-godišnjoj igračkoj karijeri, čuveni plejmejker je osvojio pet NBA titula, četiri sa Čikago Bulsima u čuvenoj eri sa Majklom Džordanom i jednu u San Antoniju sa Gregom Popovićem, i još četiri sa Voriosima kao trener.
Pored Bulsa (1993-1998), Sparsa (1999-2001, 2002-2003) u kojima je prestao s igranjem, i Sansa na startu karijere, igrao je još i za Klivlend (1989-1992), Orlando (1992-1993) i Portland (2001-2002).
Trenersku karijeru započeo je u Golden Stejtu 2014. godine, i ne mrda sa klupe, a od 2021. je i selektor reprezentacije SAD.
Za najboljeg trenera u NBA proglašen je 2016, vodio je dva puta ekipu i na Ol-staru, dok je 1997. pobedio na takmičenju u šutiranju trojki na Ol-staru.
Priznao je da mu je bilo mnogo teško da se izbori sa svime posle smrti oca, a upravo mu je košarka mnogo pomogla.
“Igranje košarke mi je pomoglo da skrenem misli od svega. Dalo mi je oslonac, na neki način dalo mi je vreme da se opustim i da ne mislim o tome konstantno. Kada je moj otac ubijen imao sam samo 18 godina, bio sam još dete u procesu sazrevanja. Sve to uticalo je da na stvari gledam na neki drugi način, da ne gajim iluzije o nekim stvarima, nego da gledam širu sliku i drugačiju perspektivu”, ispričao je svojevremeno Ker u jednom od intervjua.
Dokumentarni kratki film „All the Empty Rooms”, čiji je Ker producent, osvojio je Oskara za najbolji kratki dokumentarni film.
„Mislim da što više ljudi pogleda film, to će njegov uticaj biti veći. A to mi je i najvažnije – želim da ljudi reaguju. Želim da budu proaktivni kada je reč o ovom problemu, da ga razumeju i da se njime bave”, rekao je Ker govoreći o značaju Oskara za film.
„Nadam se da će, ukoliko ljudi bolje razumeju problem i suoče se s njim, biti spremniji i da nešto preduzmu.”
Ker, međutim, nije prva NBA legenda koja je svom nasleđu dodala i Oskara.
Kobi Brajant je 2018. godine osvojio nagradu Američke filmske akademije za najbolji animirani kratki film „Dear Basketball”.
Četiri godine kasnije, 2022, Šekil O’Nil i Stef Kari dobili su Oskara kao izvršni producenti dokumentarnog kratkog filma „The Queen of Basketball”.