Piše: Mila Filipović
Kada sam 1996. godine odlazila iz Srbije, ja sam bila novinar, a on je bio ministar informisanja. Posle 30 godina, ja sam se vratila u Srbiju, a on je konačno postao bivši. Videli smo mu leđa, otpratili ga u istoriju, a uskoro ćemo, ako Bog da, i u zatvor. I njega, i njegovu svitu zlobnih, pokvarenih, zlih, neobrazovanih, nasilnih, bučnih, nafatiranih, urađenih, preobučenih…
Verovala sam, nisam gubila nadu, vetar u leđa davali su mi studenti, ali i moja majka, koja je u 87. dočekala i da se ja vratim, ali i da hulja ode, a navijala je i glasnije od mene, mnogo glasnije od njenih ispisnika, dovoljno glasno da i njen glas bude važan.
Ne bih sada o tome da je čovek bolestan, niti o tome koliko su svi oko njega za ovo kratko vreme upropastili sve čega su se dotakli, obogatili se preko svih granica pristojnosti, jer su im obrazi bezobrazno pendžetirani. Neću ni o tome da su nam spržili mozak, dok smo se mi čudili čudu, pitali pa da li je stvarno moguće, puštali im nacionalne frekvencije, dopuštali da nas truju, ali ne i otruju, da nas zavađaju, ali ne i poništе, da nas psuju, ali ne i zatru. Jer znali smo: mogu kako hoće, ali ne i dokle hoće. Zato što zlo jeste opasno, ali dobro je, kao što znamo, večno!
I onda, kada nam zet pevača, koji se ulizivao bivšem predsedniku, pošto je preleteo iz stranke uz koju je ušao u politiku, naredi da glasamo noću, mi uradimo šta – napravimo najluđu pidžama party, stojimo u redovima, pevamo, čuvamo noć od budnih, putujemo od Brizbejna do Sidneja, svratimo do Džakarte, letimo od Vankuvera do Toronta, i na letu iz Vašingtona saznamo da smo pobedili…
Ja sam prvi put glasala na Zlatiboru, ponela tri svoje olovke, jer tri su za sreću, govorila dobro jutro finim nekim ljudima, koji su, kao i ja, odavno znali da su studenti srce Srbije. Jer, šta je mojih 30 godina u Americi u odnosu na one koji su na pitanje – „Koliko dugo čekate u redu?“ – odgovarali sa – „14 i po godina!“ Jer i da su vladali sto godina, ne bi uspeli da ubiju naš duh, naš inat, našu veru i nadu, koja nikada ne umire. Kao Bajaga – „Što ne može niko, može TRI!“ Studenti pobeđuju, studenti pobediše, studenti pobedili! U svim glagolskim oblicima, to miriše na slobodu, ima ukus sreće i dodir budućnosti. I kako lepo šapnu jedan dobar roditelj – nismo svojoj deci ostavili dobru zemlju, ali smo svojoj zemlji ostavili dobru decu.
Jasno nam je, izborima ništa nije završeno. Izborima tek počinje – tranzicija, lustracija, vladavina prava, poštovanje zakona, funkcionisanje institucija, uvođenje kriterijuma, uvažavanje znanja, funkcionisanje medija, ispitivanje porekla imovine… Ali, ništa od toga nam neće biti teško, jer navikli smo da zasučemo rukave, da se dižemo iz pepela i zavrtimo još jedan krug.
Kao i 5. oktobra, i 25. oktobra znamo gde smo i na kojoj strani istorije smo bili. U čijem društvu smo bili, kakvog smo srca bili. Što reče Danijela, „nije mi dobro koliko mi je dobro!“ Tako ću ja pamtiti dan u kome je jedna generacija odbila da odustane i posle dugog hodanja po Srbiji stigla do institucija.