Piše: Mila Filipović
Izuzetan film „Oče naš“, filmski prvenac reditelja Gorana Stankovića, morao je biti ovenčan mnogobrojnim nagradama. To je najbolji film na Festivalu u Herceg Novom, a Zlatna mimoza za najbolju mušku ulogu pripala je našem sagovorniku, glumcu Vučiću Peroviću, koji je maestralno odigrao ulogu Dejana. Nabijen molitvom, odgovornošću, krivicom, ovaj film nam mnogo toga govori, ali mnogo toga i prećutkuje.
Kako ste doživeli scenario filma „Oče naš“ kada ste ga prvi put pročitali i šta vas je najviše privuklo ovom projektu?
„Scenario sam doživeo kao dobru priliku da odigram nešto što do sada nisam imao prilike. Privuklo me gotovo sve, a to znači: tema, uloga, reditelj, partneri…“
Šta Vas je najviše zaintrigiralo kod lika koji tumačite?
„Najviše me zaintrigirala promena koja se u tom čoveku dogodi. Taj postepeni prelazak ‚sa jedne na drugu stranu‘, tako neosetan, a koban.“
Kako ste gradili unutrašnji svet svog junaka i pronalazili motivaciju za njegove postupke?
„Unutrašnji svet sam gradio uz reditelja, ali i uz doktorku, specijalistu za bolesti zavisnosti, koja mi je pomogla da osmislim i namastim sve ono što se dešavalo sa Dejanom pre nego što je stigao u sam centar.
Motivacija je već bila sadržana u samom scenariju.”
Da li postoji scena koja Vam je tokom snimanja predstavljala poseban glumački izazov?
„Najizazovnija scena je bila scena ubistva. Nju smo snimali ceo dan. Pošto je reč o snažnoj sceni, po prvi put sam se susreo sa tim da moram lebdeti nad istim emotivnim područjem satima, i to ume da optereti. Tada sam naučio šta znači držati korak sa samim sobom, održavati emocije koje kuvaju u meni, a ne dati im da prokuvaju… Do krupnih kadrova.“
Koliko su Vam razgovori sa rediteljem i ostatkom ekipe pomogli da oblikujete lik?
„Ja bez njih ne postojim. I ne samo njih, nego i svih drugih ljudi koji su učestvovali u radu na ovom filmu. Tu mislim i na sektore kostima, šminke, scenografije, tona, kamere… Svi su zaslužni za uspehe koje smo ostvarili. Mi smo tim i film je iznad svih nas ponaosob.
Od Gorana sam dobio spisak stvari koje treba pogledati – filmovi, serije, dokumentarci… Tema je bila ili mesto o kome govorimo u filmu ili zavisnost kao takva.
Partneri su mi bili božanstveni. Samo pogledajte na IMDB-u šta su neki od njih sve odigrali do sada, pa će vam biti jasno koliko sam bio privilegovan što sam imao priliku da radim sa svima njima.”
Dejan prolazi kroz veoma složen unutrašnji put. Kako biste opisali njegovu promenu od početka do kraja filma?
„Rekao bih da dolazi do neke vrste preobražaja/spoznaje.
Dejan, tokom filma, prođe put od tačke A do tačke B da bi ga završio, to slutimo, u tački C… Na tom putu mu se desi jedan ceo život koji ga bitno promeni, kao čoveka, zbog iskustva koje je, na tom istom putu, doživeo. Ja sam se potrudio da razumem njegov problem, milje iz kog dolazi, sredinu koja ga okružuje i porodične odnose koji tu vladaju… Sa druge strane imamo i savest koja ga opominje. Predstavnik te savesti je njegov sin.”
Koliko Vam je bilo važno da publika razume Dejanove postupke čak i onda kada ih ne može opravdati?
„To je jako važno. Razumevanje pre osude. Nažalost, u društvu smo u kom se na zavisnost gleda kao na obest, a ne bolest, i mislim da lakše pristajemo na to da nekoga nema nego da je taj neko bolestan.“
Kako ste gradili njegov odnos sa sveštenikom Brankom, posebno u trenucima kada se poverenje pretvara u moralnu dilemu?
„Odnos se gradio postepeno, od nepoverenja i kažnjavanja za prestupe, na samom početku – do ukazanog poverenja, manipulacije, a onda i spoznaje – na samom kraju filma. Dileme su postojale jer se zapravo više verovalo Brankovoj reči i proceni nego sebi i svom osećaju. Mionica unosi jednu vrstu rastrežnjenja. Dejan je svakako žrtva sopstvenih izbora, ali sistem mu nije pomogao da iste razreši, već je pokazao svu svoju manjkavost. Odgovornost postoji sa obe strane.“
Koliko ste dugo radili na liku pre snimanja?
„Gradio sam lik dugo pre snimanja. Kada sam prošao, po ko zna koji put, ceo scenario sa rediteljem i kolegama, pogledao sve materijale koje sam imao pred sobom, onda sam konsultovao doktorku, specijalistu za bolesti zavisnosti. Uz pomoć njenih iskustava dobio sam odgovore na razna pitanja te tako sastavio one delove puzle koji su mi nedostajali.
Voleo bih da ovaj film u ljudima probudi zapitanost i bude poziv na preispitivanje. Mislim da je film tu da postavlja pitanja i budi odgovore koji su u nama. Film nudi razumevanje, za ljude i događaje, koje u životu često izostaje. Pitanje odgovornosti je svakako veoma važno, takođe. Kolika je odgovornost svih nas za ono što nam se dešava u društvu danas.
Zatim pitanje nasilja. Šta je do sada nasilje donelo i da li se iz njega išta dobro proisteklo? Moramo da preispitamo lične granice onoga šta je za nas prihvatljivo i u kojoj meri, a kada se ta granica prešla i zbog čega.
Tema filma jeste univerzalna. Prema tome, raduje me susret sa čikaškom publikom, a verujem da će biti prilike da razgovaramo o ključnim pitanjima na koje ovaj film traži odgovore.”