Piše: prof. dr Ivana Cvetanovića
Pripala mi je velika čast da razgovaram sa profesorom doktorom Dragoslavom Slovićem o njegovoj najnovijoj knjizi „Rodoljublje i patriotizam“ u izdanju Perun Presa iz Kanade, koja upravo ovih dana izlazi iz štampe. Gospodin Slović je objavio veliki broj knjiga, naučnih radova i nekoliko patenata, a i dalje se aktivno bavi naučnim radom, iako je već dugi niz godina u penziji. Njegova biografija sa bibliografijom je zaista impozantna. Sama činjenica da je doktorirao na pet različitih fakulteta dovoljno govori o stepenu obrazovanja autora i značaju ove knjige koju iskreno preporučujem čitaocima.
Koji Vam je bio osnovni motiv za pisanje ove knjige?
Sa dužnom pažnjom bolno pratim raskole i nesloge u našoj zemlji i u našem nacionalnom biću. Gledam kako vatra tinja u njemu. Gledam kako se na javnoj sceni ponašaju lažni rodoljubi i patriote, oni koji dugo kokodaču, a nikad nisu snesli nijedno jaje. Ovo delo je reakcija na takva ponašanja nekih naših „rodoljuba“. Osnovna svrha mu je da ih prepoznajemo i izolujemo i da ugasimo vatru koja još uvek gori u našem dvorištu.
Drugi razlog za njen nastanak je da se probudimo i da se hladne glave upitamo: Ko ima koristi od svega što se danas događa u našem dvorištu?
Kako tumačite pojmove rodoljublje i patriotizam?
Patriotizam i rodoljublje se kao pojmovi sreću kod svih naroda sveta. Oni se svode na ljubav prema svojoj zemlji i prema svom narodu. To je jedno od najlepših osećanja časnih ljudi. Ovi pojmovi su u velikom stepenu podudarni u jednonacionalnoj državi, a njihovo tumačenje je složenije u multinacionalnim zajednicama.
Ljubav prema svojoj zemlji se na isti način razvija i kod članova nacionalne manjine kao i kod većine, ali se ljubav prema svom rodu kod nacionalnih manjina deli. Mađar i Čeh koji žive u Srbiji gaje patriotizam prema njoj, a rodoljublje prema svojoj etničkoj zajednici. U vremenima kad su odnosi između tih naroda i država u slozi i miru, njihovo rodoljublje i patriotizam su u punom skladu. Nevolje nastaju u vremenima kad su te zajednice u neslozi. Tada u njihovom biću dolazi do unutrašnjeg sukoba između rodoljublja i patriotizma.
Pobedila je studentska lista, da li ste u toj pobedi prepoznali patriotsku podršku glasača?
Tumačenje pobede studenata u našoj zemlji je već postalo složeno za normalan ljudski um, čak i za one koji su taj proces pratili i analizirali sa najboljim namerama. Po mom tumačenju, ključni adut ove pobede nije bio patriotizam. Razlozi za ovu tvrdnju nisu u nedostatku patriotizma bilo sa koje strane, već u načinu na koji je tumačena stvarnost u kojoj živimo, ali i naša budućnost.
Po mom uverenju, u prvom planu je borba za pravdu i gušenje stečenih privilegija koje su izazvale burne reakcije našeg naroda. Uzroci pobede nisu u nadmoćnosti studentske liste koliko u javnoj demonstraciji slabosti onih koji su bili na drugoj strani. Te privilegije su javno demonstrirane na surov način. Razne proslave i bančenja su postale provokacija za naše misleće ljude.
Na jednom mestu ste naveli da je naša politička scena u mnogo čemu podsećala na vašarišta. Kako da to objasnimo našem čitaocu?
Detinjstvo i ranu mladost sam proveo u rodnoj Toplici, pa sam bio živi svedok naših seoskih vašara. Baš tako su izgledale mnoge naše predizborne predstave.
U svom obrazovanju kao najveću mudrost ovog sveta usvojio sam sadržaj dva natpisa na Apolonovom hramu:
Prvi: „Važna je mera!“
Drugi: „Ničeg previše!“
Kada se stvari tumače posle završene bitke, sa čvrstim uverenjem tvrdim da je u svemu tome izgubljena mera. Lažne patriote i karijeristi su naneli najteže udarce gubitniku ovih izbora. Iskreno sam uveren da se uzroci gubitka izbora nalaze u načinu na koji su oni formirali našu javnost. Javne pohvale i podrška ljudi kojima se ne veruje su za gubitnika bile veće zlo nego korist.
Kao naučni radnik mladim stručnjacima savetujem da sve što se događalo ne ode u zaborav. Ako bih posle svega mogao da dam savet gubitnicima, on bi glasio:
„Razmislite o tome da li su vam veće nevolje doneli vaši kritičari ili hvaliocи.“
Gde nalazite razloge za tvrdnju da balkanske narode slovenskog roda nikad nije povezivalo zajedničko rodoljublje?
U tome, nažalost, ima mnogo istine. Sve nas, od Bugara do Slovenaca, vezuje pripadnost istom rodu, bratstvu koje se u stvarnosti nikad nije potvrdilo. Mnogo je razloga za to, a u ovom odgovoru se navode samo dva.
Prvi je da smo više od milenijuma svoja nacionalna bića razvijali i formirali pod uticajima različitih kultura, pa i civilizacija.
Drugi je da svi mi nosimo jednu karakternu odliku slovensku dušu, a sa njom i da imamo prejaku individualnost.
U kojoj meri se rodoljublje i patriotizam koriste od strane demagoga u ostvarivanju njihovih individualnih interesa?
Politički karijeristi se na ovom svetu koriste poltronstvom – podilaženjem lideru i lažnim patriotizmom koji se svodi na laskanje svom narodu. To su uvek obične lagarije koje se najlepše prepoznaju u Musolinijevom govoru u Zagrebu i Podgorici. U Zagrebu su Srbi bili najgori ljudi na svetu, a u Podgorici tada su to bili Hrvati.
Veličanje naroda kome se takve poruke šalju je vrhunac moralne bede, a takve poruke prolaze nezapaženo samo kod onih čiji duh je siromašan. Pametni ljudi to lako prepoznaju. U našoj stvarnosti baš to se dogodilo u ovom vremenu.
Sa kojom svrhom ste naveli sadržaj teksta koji se nalazi na gradskoj većnici u Danskoj, koji glasi: „Niko ne zna toliko koliko svi mi zajedno“?
Na ovaj način sam skrenuo pažnju na to da se stalno moramo održati kolektivnog duha.
Na više mesta se pominjala sabornost. Da li biste objasnili kakva je svrha naše sabornosti i na koji način je ona utkana u srpsko nacionalno biće?
Ideja sabornosti je oduvek bila značajna u srpskom nacionalnom biću, ali i u biću svih naših manjina, posebno Roma.
Detinjstvo i mladost sam proveo u seoskoj sredini i bio sam u prilici da prisustvujem mnogim saborima u rodnom kraju. To su uvek bili lepi susreti ljudi iz tog okruženja, a najlepši su bili kad smo slavili i kad smo se veselili.
Sabornost je u našem nacionalnom biću prisutna i kad se deli bol, kao i kad se odaje poštovanje onom ko ga zaslužuje. Pri tom posebno ističem naše slave i narodne običaje.
Jednom takvom događaju sam nedavno prisustvovao na dan proslave Cerske bitke. Sa dužnom pažnjom i poštovanjem sam gledao taj veliki skup u kome je bilo i alkoholizovanih ljudi. Svi su se sa pažnjom, a mnogi i sa suzama odnosili prema sećanjima na ratnike koji to zaslužuju.
Sabornost nam je i danas preko potrebna, ali kao tema razgovora o nacionalnoj budućnosti. Pošto se ovaj tekst objavljuje u našem „Ogledalu“, apelujem na vas kao grane koje su vezane sa našim korenom da vam sabornost u dijaspori bude najjača veza.
Kako se odbraniti od monopolizacije nacionalnih osećanja?
Svi monopoli na svetu se stvaraju sa ciljem da se ostvari neki interes. Oni, po pravilu, deluju nevidljivo i podmuklo.
Pravi uslov za odbranu od njih je da ih učinimo vidljivim, da ih prepoznamo. Daleko je teže da se oni prepoznaju nego da se protiv njih organizuje sistem odbrane. Nacionalno jedinstvo je jedini put odbrane od njih.
Sve nevolje sa kojima se mali narodi susreću svode se na izolovanje takvih patriota.
U čemu se nalaze razlozi za mali broj srpskih glasača u dijaspori na izborima u 2026. godini?
U odgovoru na ovo pitanje mogu se koristiti dva argumenta.
Prvi je racionalne prirode, a drugi se zasniva na političkom tumačenju.
U prvom slučaju radi se o tome da su naši građani rasuti po belom svetu, tako da je teško da se na racionalan način organizuje glasanje. Ne postoji ni trunka sumnje u to da se dijaspora u Srbiji ne tretira sa ljubavlju i poštovanjem. Naprotiv. Ona se uvek pominje i doživljava sa ljubavlju, poštovanjem i nadom. Sa velikim poštovanjem i radošću se doživljava i vest da se neko vratio u Srbiju.
Politikantsko tumačenje se svodi na procene ishoda glasanja. Ako su one takve da organizator izbora nema šanse za uspeh, onda se stvaraju organizacione barijere.
Pošto na današnji dan nemamo prave informacije, imam i treći odgovor, a to je da ću se ovim pitanjem detaljnije zabaviti kad mi te informacije budu dostupne. Možda će biti prilike da ga detaljnije razmotrimo.
U tekstu ste koristili oproštajni govor Džordža Vašingtona. Da li verujete da postoje šanse da se neko od naših političara uzdigne na taj nivo?
Džordž Vašington je neponovljiv u istoriji civilizacije. Neponovljivo je i vreme kad je taj govor plasiran u narodu. Kao naučni radnik ovaj govor sam proučavao i u drugoj dimenziji koja zaslužuje pažnju. Reč je o tome da su sve političke poruke svedene na pridobijanje nečije podrške i nadilaženje. Samo oproštajni govori nisu namenjeni ličnoj koristi. U svakom slučaju, bolni su silasci sa političke scene, pa treba da izgradimo uverenje da se ni Džordž Vašington nije bez bola odvajao od svog naroda.
Da li rodoljublje ima veze sa nacionalizmom?
Pojam „nacionalizam“ se u časnom tumačenju tretira kao ljubav prema svom narodu. U američkom tumačenju on je izvorno tretiran kao „prosvećeni nacionalizam“. U devijantnoj formi on se razvija u šovinizam, a to postaje onog momenta kad se transformiše u mržnju prema drugima. To je već stanje patologije duha, pošto zdrav čovek ne može da mrzi.
U emocionalnom odnosu prema našim ljudima koji žive u „belom svetu“, naš duh je razvijen kao da se radi o njihovom privremenom boravku izvan zemlje. U svakom slučaju, svi povratnici se tretiraju kao rodoljubi, a vrlo često i kao naša bogata braća. Političari na vlasti sve povratnike tretiraju kao podršku aktuelnoj vlasti, a u ovom vremenu su ponosni na povratak naših medicinara.
Generalno posmatrajući stvari, naša dijaspora se časno odnosila prema svojoj domovini. Pomoć koja nam je stizala od naših ljudi po svetu bila je naš nacionalni spas u vremenu sankcija. Moramo priznati da je i danas ona snažan slonac našeg naroda.