Piše: Mila Filipović
Goran Stanković, reditelj filma „Oče naš“, ostvarenja koje otvara prostor za promišljanje o čoveku, njegovim unutrašnjim borbama, veri, moralu i granicama koje smo spremni da pređemo, biće gost Festivala srpskog filma u Čikagu i publici predstaviti igrani film ovenčan mnogim međunarodnim filmskim priznanjima. U svetlu demokratskih promena u Srbiji, sa autorom ovog izuzetnog filmskog ostvarenja razgovaramo o nastanku filma, idejama koje ga pokreću, svetu koji gradi na ekranu, ali i o pitanjima koja ostaju sa gledaocem i nakon odjavne špice.
Da li ste očekivali takav uspeh za svoj debitantski igrani film?
Iako je „Oče naš“ moj prvi dugometražni igrani film, imao sam sreću da prve profesionalne uspehe doživim kroz serije „Jutro će promeniti sve“, „Nečista krv“ i „Sablja“. Taj rad mi je mnogo značio, pre svega zato što me je oslobodio pritiska koji obično prati debitantski film. Nekako sam već prošao kroz sve te prve stvari, prve premijere, reakcije publike, kritike, uspehe, ali i sumnje koje neminovno prate svaki kreativni proces. A možda najvažnije, imao sam kontinuitet rada, što je u našem poslu prilično retka privilegija. Tako da sam, kada je „Oče naš“ konačno došao na red, iza sebe već imao dosta iskustva i mogao sam da mu pristupim mnogo slobodnije.
Kako je nastala ideja za film „Oče naš“ i šta je bio prvi impuls koji vas je naveo da ispričate ovu priču?
Prvi put sam, kao i većina javnosti, saznao za postojanje centara za rehabilitaciju u kojima se primenjuju nasilne metode lečenja zavisnosti kada se pojavio snimak sveštenika koji jednog od štićenika brutalno prebija lopatom. Sećam se da je taj snimak izazvao dosta kontradiktornih reakcija. Sa jedne strane, bilo je šokantno da se takvo nasilje sprovodi u ustanovi koja je pod okriljem crkve, a sa druge, veliki broj ljudi je podržavao sveštenika, tvrdeći da je to jedini način da se pomogne ljudima koji boluju od bolesti zavisnosti. Nepune tri godine kasnije, taj isti sveštenik je jednog od svojih štićenika pretukao na smrt. Mislim da me je, više od samog snimka, uznemirila upravo ta spremnost ljudi da opravdaju nasilje ako veruju da se ono sprovodi sa dobrim ciljem. Tu je negde počelo moje interesovanje za ovu priču.
Šta vas je u ovoj priči najviše privuklo kao reditelja?
Kada me neka priča zainteresuje, obično pokušavam da razumem šta je to što me u njoj privlači, da li je to nešto na vizuelnom, dramskom ili društvenom nivou. Ova priča je imala sva tri elementa. Pre svega, taj prostor, izolovano mesto usred planine, gde su ljudi upućeni jedni na druge, ali i na prirodu koja ih okružuje. Zatim, dramski, odnos između čoveka koji ima gotovo apsolutnu moć i ljudi koji su došli da potraže pomoć, da pokušaju da promene svoje živote, a zapravo postaju potpuno zavisni od njegovih odluka. I na kraju, možda ono što mi je bilo najvažnije, društveni aspekt priče. Kako se unutar jedne male, zatvorene zajednice uspostavlja sistem u kojem jedan čovek postaje neprikosnoveni autoritet, kako se oko njega stvara kult ličnosti i kako se taj sistem na kraju urušava. Mislim da je taj mehanizam mnogo širi od same priče koju film govori.
Koliko je priča inspirisana stvarnim događajima, a koliko je rezultat vaše autorske imaginacije?
Polazište jeste bio stvaran događaj, ali od početka nisam želeo da pravim rekonstrukciju onoga što se dogodilo, već da mi taj slučaj posluži kao polazna tačka za jednu širu priču. Dugo sam istraživao tu temu, razgovarao sa ljudima koji su boravili u centru, sa sveštenim licima, tražio uvid u sudsku dokumentaciju. Bilo mi je važno da razumem šta se tamo zapravo događalo, ali i da čujem različite perspektive ljudi koji su bili deo tog sistema. Kada sam sagledao događaje iz više uglova, odlučio sam da se odmaknem od konkretnog slučaja i ispričam fiktivnu priču koja je njime inspirisana. Tako je nešto što je počelo kao istraživanje jednog stvarnog događaja vremenom preraslo u mnogo širu priču, neku vrstu metafore društva u kojem živimo.
Šta biste voleli da publika ponese sa sobom nakon gledanja filma?
Voleo bih da publika ponese utisak o kompleksnosti ove priče. Da je ne posmatra crno-belo, jer je odnos između žrtve i nasilnika, kao i mehanizam kojim se taj odnos uspostavlja, mnogo složeniji nego što na prvi pogled izgleda. Takođe, voleo bih da se napravi jasna razlika između vere i onih koji je koriste kako bi uspostavili moć nad drugim ljudima. Mislim da je posebno opasno kada neko prisvoji pravo da u ime vere odlučuje o tuđim životima, a nasilje predstavlja kao čin brige i pomoći.
Naslov „Oče naš“ nosi snažno religijsko, ali i porodično značenje.
Motiv oca je tokom rada na filmu postajao sve prisutniji i u jednom trenutku smo shvatili da se zapravo provlači kroz celu priču. Tu je pre svega odnos glavnog junaka i njegovog sina, zatim sveštenik koji se prema svojim štićenicima postavlja kao neka vrsta oca, kao neko ko zna šta je za njih najbolje i ko ima pravo da odlučuje umesto njih. A iznad svih njih je Bog Otac, na koga se sveštenik neprestano poziva kako bi opravdao svoje postupke. Zato mi je naslov „Oče naš“ bio zanimljiv, jer u sebi nosi sve te različite odnose prema očinskom autoritetu. A aluzija na molitvu je tu i kao podsetnik koliko je važno da ne dozvolimo ljudima čiji su postupci suprotni osnovnim hrišćanskim vrednostima da prisvoje veru i sakriju se iza nje.
Gde je, prema vašem viđenju, granica između iskrene želje da se nekome pomogne i potrebe da se nad njim uspostavi kontrola?
Mislim da je granica pre svega u egu. Kada iskreno želite nekome da pomognete, ne očekujete da vam ta osoba bude doživotno zahvalna, niti da vam zbog toga duguje poslušnost. Onog trenutka kada neko počne da veruje da je zaslužan za tuđi život, da mu drugi duguju zahvalnost i da ima pravo da ih kažnjava ukoliko ne postupaju po njegovoj volji, tu više ne govorimo o pomoći, već o zloupotrebi moći. I mislim da je upravo to jedan od najopasnijih mehanizama, kada se kontrola nad drugim ljudima predstavlja kao briga za njihovo dobro.
Kako čovek koji veruje da čini dobro može da opravda nasilje nad drugim čovekom?
Upravo je to bio jedan od glavnih izazova ovog filma. Naš glavni junak dolazi u komunu protiv svoje volje i u početku se izrazito protivi nasilnim metodama koje sveštenik primenjuje. Mene je zanimalo šta mora da se dogodi da bi neko promenio svoja uverenja do te mere da ne samo počne da opravdava nešto što je do juče smatrao potpuno neprihvatljivim, već i sam počne da primenjuje te iste metode. Pod kojim okolnostima čovek može da poveruje da je upravo nasilje najbolji način da pomogne nekome ko mu je blizak i do koga mu je stalo? To je jedno od centralnih pitanja filma i nisam želeo da na njega ponudim neki jednostavan odgovor.
Da li vas je tokom istraživanja više uznemiravalo samo nasilje ili činjenica da ono može postati prihvatljivo unutar jednog zatvorenog sistema?
Snimak koji je procureo 2009. godine, na kojem se vidi brutalno prebijanje jednog od štićenika, ima jednu posebno jezivu karakteristiku, a to je rutina sa kojom se to nasilje sprovodi. Vi zapravo gledate jedan ustaljeni ritual. I to je, pored samog bola koji se tom čoveku nanosi, možda i najuznemirujuće. Shvatate da nasilje tu nije nikakav incident, već nešto što je postalo potpuno normalno, što ima svoje opravdanje i na čemu je čitav sistem izgrađen. Ljudi koji su deo tog sistema primorani su da prihvate njegova pravila. A mene je zanimalo šta se događa kada neko od njih počne da sumnja u ta pravila. Šta se dešava kada posumnjate da nasilje kojem ste izloženi, ili koje i sami sprovodite, zapravo ne pomaže?
Može li strah ikada da bude opravdano sredstvo za promenu čoveka, ili je to uvek put ka njegovom potčinjavanju?
Mislim da je postavljanje granica jako važno, da u svakom odnosu mora da postoji svest o tome šta je prihvatljivo, a šta nije, bilo da govorimo o partnerskom odnosu, porodici, komuni ili nekoj instituciji. Međutim, ako je strah glavna vrednost na kojoj se taj odnos zasniva, onda više ne govorimo o promeni, već o potčinjavanju. Strah može da natera čoveka da promeni svoje ponašanje, ali to ne znači da je promenio i svoja uverenja. On će možda poštovati pravila dok god postoji neko ko može da ga kazni, ali šta se događa kada taj autoritet nestane? Mislim da je tu suštinska razlika između promene koja dolazi iz razumevanja i one koja je posledica straha.
Rad na filmu trajao je godinama. Kako se vaše razumevanje događaja koji su vas inspirisali menjalo tokom istraživanja i pisanja scenarija?
Kada sam počeo da istražujem ovaj slučaj, delovalo mi je da je u pitanju prilično jednostavna priča o nasilju koje jedan čovek sprovodi nad ljudima koji su došli da potraže pomoć. Međutim, kako sam sve dublje ulazio u istraživanje i razgovarao sa ljudima koji su boravili u tim centrima, počeo sam da shvatam koliko su odnosi unutar takvog sistema zapravo složeni. Neki od tih ljudi su zaista verovali da im je takav način lečenja pomogao, a njihove porodice su često bile toliko očajne da su bile spremne da prihvate gotovo sve što im se ponudi kao rešenje. Počelo je da me zanima kako ljudi postepeno prihvataju pravila jednog takvog sistema, kako počinju da opravdavaju nasilje, a zatim i sami učestvuju u njemu. Tu je za mene priča postala mnogo zanimljivija, jer više nije bilo dovoljno samo pokazati ko sprovodi nasilje, već razumeti kako se stvara okruženje u kojem ono postaje prihvatljivo.
A tokom procesa pisanja menjali smo se i mi koji smo pravili film, ali se menjalo i društvo u kojem živimo. Tako da je priča koja je u početku bila inspirisana jednim konkretnim događajem vremenom postala mnogo šira, a nažalost i mnogo aktuelnija nego što je bila kada smo počeli da je pišemo.
Da li vas je tokom rada pratila bojazan da bi film mogao biti pogrešno protumačen ili da bi njegova tema mogla zaseniti njegovu umetničku vrednost?
Mislim da film može da bude pogrešno protumačen jedino ako se ne pogleda. Kada ga pogledate, mislim da je prilično jasno da nismo želeli da pojednostavljujemo ovu temu, da donosimo lake zaključke ili da kroz film dokazujemo neku unapred postavljenu tezu. Naprotiv, trudili smo se da prikažemo svu kompleksnost tih odnosa i okolnosti u kojima se oni razvijaju. Tema jeste bila veliki izazov, ali upravo zato smo na filmu radili više od sedam godina. Bilo mi je važno da pronađemo pravi način da ispričamo ovu priču, a ne da se oslonimo samo na činjenicu da je tema sama po sebi provokativna.
Kako vidite filmsku industriju u Srbiji, na čemu trenutno radite i imate li mogućnosti da realizujete svoje filmske ideje?
Mislim da je, nakon dugo očekivane promene, konačno prilika da se na zdravijim temeljima postavi naša kinematografija, koja je prethodnih godina bila ozbiljno opterećena režimskom politikom. Sada je važno da se uspostavi sistem u kojem se o filmovima neće odlučivati na osnovu stranačke pripadnosti, političke podobnosti ili ličnih veza, već na osnovu kvaliteta projekata i jasnih, transparentnih kriterijuma. Trenutno radim na razvoju nekoliko novih projekata i nadam se da će u takvim okolnostima biti mnogo izvesnije da oni zaista budu realizovani.
Čikaška publika će videti Vaš film na našem Festivalu, Vi i glumac Vučić Perović biće i gosti Festivala, a ovim filmom donosite univerzalnu poruku i priču. Šta Vi lično očekujete od susreta sa čikaškom publikom?
Jako se radujem tom susretu, pogotovo u ovoj novoj atmosferi, punoj dugo potiskivane nade i ogromnog zadovoljstva zbog svega što je postignuto nakon toliko duge borbe. Mislim da će zbog toga i sam susret sa našom publikom u Čikagu imati neku posebnu energiju. Verujem da će film pronaći put do nje, jer se bavi temama koje se duboko tiču našeg društva, ali ne kroz neku političku ili društvenu lekciju, već kroz priču koja je pre svega zamišljena kao uzbudljiv triler.