Piše: Mila Filipović
Na Festivalu srpskog filma u Čikagu biće prikazan i film „Saučesnici“, ostvarenje koje nas podstiče da razmišljamo o odgovornosti, moralnim dilemama i granicama između ličnog izbora i okolnosti u kojima se nalazimo. Film otvara prostor za važna pitanja o ljudskoj prirodi, odnosu pojedinca prema društvu i onome što nas čini saučesnicima u događajima kojima prisustvujemo, čak i kada u njima ne učestvujemo neposredno.
Radnja filma je smeštena u Užicu, a pošto sam ja Užičanka, onda i prvo pitanje – zašto Užice, kako je grad poslužio kao dobra kulisa, kakva je atmosfera bila tokom snimanja?
Još u samom scenariju definisano je da se radnja filma odvija u Užicu, manjem gradu u Srbiji gde su ljudi direktnije povezani. Samim tim odnosi između junaka ove priče su mnogo lični, jer su mehanizmi korupcije i zataškavanja u takvim sredinama vezani za manji krug ljudi. Sam grad Užice, koji je smešten u kotlini i okolo okružen brdima, geografski je izuzetno odgovarao atmosferi koju sam želeo da postignem u filmu. Uz to, Užice i Užičani bili su sjajni domaćini našoj filmskoj ekipi, što je doprinelo odličnoj atmosferi na samom snimanju, zbog čega sam veoma zahvalan svim gradskim strukturama grada Užica, kao i njegovim građanima.
U središtu filma nalazi se događaj koji iz korena menja živote glavnih junaka. Da li vas je više zanimala sama tragedija ili ono što se događa u ljudima nakon nje?
Tragedija je bila samo povod za ono čime sam zapravo u ovom filmu želeo da se bavim, a to je kako savest glavnih junaka nakon saobraćajne nesreće u kojoj su učestvovali utiče na njihov dalji međusobni odnos. Jer jasno prikazujemo da ljubav između dvoje glavnih likova, od početka filma pa sve do trenutka nesreće, svakako postoji. Jedino je pitanje u kojoj meri ta ljubav i naklonost mogu opstati od trenutka kada poverenje među njima počne da se raspada. Uzajamno poverenje može stvoriti dovoljno prostora da se istinska naklonost javi čak i u najkomplikovanijim okolnostima. Ali u ovom slučaju, stvari su otišle toliko daleko da nema povratka na početnu tačku njihove ljubavi.
Koliko čovek može da pobegne od sopstvene savesti ako uspe da izbegne zakonsku odgovornost?
Moj stav o tome je da bekstva od savesti nema. Postoji samo pokušaj bežanja od odgovornosti, potiskivanja onoga što se dogodilo, prizivanja nekog zaborava do kojeg ne dolazi. A cena na naplatu stiže pre ili kasnije. U ovom filmu nema jasnih razrešenja. To je možda protiv pravila klasične dramaturgije, ali to je način na koji sam želeo da ostavim priču otvorenom. U nekim državama Amerike, kao i u nekim drugim zemljama sveta, još uvek postoji smrtna kazna. Ja sam osudio svoje glavne likove na život – zajednički život. Rekao bih da sam se odlučio za kraj koji bih kategorisao kao filmski kraj naspram srećne ljubavne priče. I da pravu katarzu treba da pronađemo u nastavku agonije njihovog zajedničkog života. Nema katarze, u klasičnom smislu te reči, što je jedna od glavnih specifičnosti ovog filma.
Film otvara pitanje saučesništva u širem smislu. Da li je saučesnik samo onaj ko učestvuje u zločinu ili i onaj ko zna istinu, ali odluči da ćuti?
Svi smo mi, svako na svoj način, saučesnici događaja u vremenu u kome živimo. Preispitivanje savesti glavnih protagonista ovog mog filma u dubokoj je sprezi sa preispitivanjem moje vlastite savesti. Mog saučesništva u civilizacijskom trenutku u kome se nalazim, mojih grešaka u životu, mojih nezaјažljivosti i lakomosti. A voleo bih da film „Saučesnici“ predstavi svu tu problematiku za jedan mnogo širi spektar populacije kojoj je namenjen. I podstakne ljude da se zapitaju nad posledicama nekih odluka koje su donosili u situacijama koje su im bile prelomne u životima.
Koliko vas je u ovoj priči zanimalo delovanje pojedinca, a koliko sistem koji mu omogućava da izbegne posledice svojih postupaka?
Verujem da ovaj film jasno pokazuje kako sistem utiče na sve pojedince koji su deo njega, bez obzira na njihov pol i položaj u društvu. U svim fazama rada na njemu više sam bio zainteresovan da izlažem nego da istražujem, jer su mi se stvarni događaji i okolnosti koje su inspirisale priču vremenom sve više nametale. Svaki sistem pokušava da oblikuje pojedince prema svom modelu funkcionisanja, a svako skretanje pojedinca sa tog modela predstavlja pobunu koju će korumpirano društvo nastojati što pre da uguši.
U manjim sredinama ljudi se često dobro poznaju, ali se o važnim stvarima neretko ćuti. Kako ste taj odnos između bliskosti, interesa i prećutkivanja oblikovali kroz film?
Naravno da se mehanizmi zataškavanja i korupcije u manjim sredinama sprovode brže i tiše, uprkos činjenici da svi znaju sve, svaku glasinu, a posebno one o kojima svi ćute. Verujem da sam, kroz sam razvoj priče, to veoma jasno prikazao i kroz pojave sporednih likova u filmu. Likovi Sofijine majke, kumova, načelnika policije i predsednika opštine u velikoj meri doprinose ogoljavanju sistema koji počiva na ličnim interesima pojedinaca, a ne na ispravnim moralnim vrednostima.
Da li ste tokom rada na filmu došli do zaključka da ljudi lakše podnose sopstvenu krivicu kada znaju da u njoj nisu sami?
Priča ovog filma zapravo vodi ka potpuno suprotnom zaključku. Nijednom od dva glavna junaka mog filma ne prija prisustvo druge osobe u onome što se dogodilo, iako se radi o zajedničkoj krivici. Oboje doživljavaju suočavanje sa krivicom na različit način, ali ta dva načina dijametralno su suprotna, što se kasnije kroz priču filma i razvija.
Sofija i Branko na različite načine proživljavaju posledice događaja koji ih je zadesio. Kako ste gradili njihove psihološke razlike?
U Sofijinom slučaju mnogo više toga odigrava se na psihološkom planu. Anksioznost koja je obuzima pojačana je time da nema snage da sa još nekim podeli razloge svoga stanja, pa utehu pokušava da pronađe u napuštenom mačetu, stalnim pokušajima da se nekome poveri. Kod Branka se posledice događaja očitavaju na planu fizičke promene – počinje da gubi kosu, nervoza mu se pojačava, njegov odnos prema Sofiji eskalira do seksualnog i fizičkog nasilja.
Koliko vam je bilo važno da likovi ne budu predstavljeni isključivo kao dobri ili loši ljudi, već kao ličnosti sa protivrečnostima i slabostima?
To je veoma kompleksno pitanje jer ja zaista ne delim ljude na apriori dobre ili loše. U ovom mom filmu postoji mnoštvo valera koji definišu karaktere likova, njihove vrline i slabosti. Mislim da se to jasno vidi i da publika prepoznaje i oseća sve te nijanse koje smo im prikazali. Motivacije za postupke svakog lika u „Saučesnicima“ veoma su precizno prostudirane i postavljene pred gledaoca. Udovica nastradalog „olakšaće“ svoju tugu novcem za novi frizerski salon, muž će oklevetati vlastitu ženu, majka izdati ćerku… i sve iz uverenja da čine onu najbolju i jedinu ispravnu stvar.
Kako je izgledala saradnja sa Nevenom Nerandžić i Radovanom Vujovićem u oblikovanju glavnih likova?
Radovan je bio moj prvi izbor od samog početka priprema za snimanje – dobar glumac, rođeni Užičanin, odrastao je u okruženju u kome se radnja filma odvija. Nevena je ulogu dobila nakon kastinga na kome je pokazala izuzetan dar za transformaciju i igranje veoma širokog spektra emocija. Kako su oboje veoma dobri glumci, naša saradnja se odvijala dosta glatko, postepenim definisanjem njihovih likova, njihovog međusobnog odnosa kao i odnosa sa drugim likovima u filmu. Tome su veoma doprinele brojne čitaće probe kroz koje su se, pored užičkog akcenta uz pomoć lektora kod svih glumaca koji su tumačili uloge u filmu, njihovi karakteri precizno izgradili do početka snimanja. Tako da u samom procesu snimanja nismo imali mnogo nedoumica i ono je teklo relativno glatko.
U filmu igraju glumci različitih generacija, među kojima su Anica Dobra, Danica Ristovski i Zlatan Vidović. Kako ste usklađivali različite glumačke senzibilitete i iskustva?
Sa Anicom Dobrom radio sam već ranije u svom prvom filmu „Neko me ipak čeka“, ali je zadatak koji sam joj sada poverio bio znatno drugačiji, jer je proteklo više od 15 godina od te naše saradnje. Sa svim ostalim glumcima u podeli radio sam prvi put. I svi su bili moj izbor. Pored Danice i Zlatana, koje ste pomenuli, bila mi je velika čast i zadovoljstvo da snimam sa Milicom Janevski i Zoranom Cvijanovićem, kao i sjajnim glumcima iz regiona Stojanom Matavuljem, Faketom Salihbegović-Avdagić i Sarom Klimoskom. Njihovi senzibiliteti savršeno su odgovarali ovoj priči i tu nije bilo nikakvih problema u realizaciji.
Kako ste sa direktorom fotografije Bojanom Rakićem gradili vizuelni identitet filma i koliko je vizuelni jezik filma, naročito promena boja i atmosfere, pratio unutrašnje stanje junaka i njihovo suočavanje sa krivicom?
Sa Bojanom Rakićem kao direktorom fotografije sarađujem više od 25 godina, ovo je naš peti zajednički dugometražni igrani projekat, privatno smo veliki prijatelji i odlično se i bez mnogo reči razumemo na svakom snimanju. Ali zato veoma opsežno radimo pripreme tražeći idealan vizuelni ključ za priče kojim se u svakom filmu bavimo. Naravno da smo u vizuelnom izrazu različito tretirali scene koje su se odigrale do saobraćajne nesreće. One su bile mnogo koloritnije, toplije u bojama, mirnije u kadriranju. U kasnijem delu filma preovlađuju hladniji tonovi, ulazak kamere u psihologiju likova kroz specifične krupne planove kojima smo pojačavali stanje protagonista.
Scenario je napisao Ognjen Obradović. Kako je tekla vaša saradnja i koliko se početna ideja promenila u procesu rada na filmu?
Deset godina je proteklo od kada sam pročitao prvu verziju Ognjenovog scenarija i od tog trenutka do početka snimanja promenili smo tri producenta i uradili još jedanaest verzija scenarija. Godinama smo se sastajali i radili na poboljšanju teksta. Najviše dilema imali smo oko završetka filma, jer je tu trebalo doneti odluku sa kojim autorskim stavom želimo da zaokružimo priču. Na kraju sam ja presekao i odlučio se za kraj kakav je u filmu. Idejno, priča je ostala na tragu onoga što je u scenariju napisano.
Polazna tačka bila su istraživanja slučajeva saobraćajnih nesreća u kojima vozači napuštaju mesto događaja. Kako ste od konkretnog društvenog problema stigli do univerzalne priče o ljudskoj savesti?
Želeo sam da publika napusti bioskop sa pitanjima u glavi, da ne razmišlja samo o problemima ili situacijama predstavljenim u filmu, već da se udube u stvari koje su im bliske u životu, i ljude oko njih. I da na kraju sagledaju probleme koji ih okružuju, potaknuti pričom koju smo im prikazali.
Film je imao svetsku premijeru na festivalu u Los Anđelesu, potom je predstavljen i domaćoj publici, nakon čega ga je mogla videti i publika na festivalima u Njujorku, Sevastopolju, Kalabriji… te na brojnim festivalima širom Srbije i regiona. Da li su reakcije inostrane i domaće publike bile različite?
Mogu samo da kažem da je publika na festivalima u Los Anđelesu i Njujorku sjajno reagovala na naš film, a slični utisci stizali su i od gledalaca u Srbiji i regionu. Ono što mi je bilo posebno zanimljivo jesu različiti aspekti filma za koje se publika vezivala. Dok je američkoj publici najintrigantnija bila sudbina glavne junakinje i njena lična drama, domaća publika bila je više fokusirana na društvene prilike i koruptivni sistem koji je u filmu prikazan.
Da li vas je neka reakcija gledalaca posebno iznenadila ili navela da drugačije razmišljate o sopstvenom filmu?
Veoma zanimljiva mi je bila rečenica jedne gledateljke nakon projekcije filma u Njujorku, koja je, analizirajući situaciju glavne junakinje Sofije, rekla: „Ona je toliko sputana u ovoj priči da joj nije dozvoljeno ni mače da zadrži.“ A to se u mnogome može preneti i na ostale ženske likove. Jer svaki od ženskih likova u ovom filmu pripada različitom sloju na društvenoj lestvici i svaki od njih se na svoj način bori za svoj opstanak u sistemu. Naše živote predstavljaju brojni izbori koje činimo svesno ili instinktivno, pa se ideja „pravog“ izbora, u etičkom smislu, često kosi sa potrebom opstanka u društvu u kome živimo. Jer u suštini umetnosti uvek je etičko pitanje, upravo koliko i pravo na vlastiti izbor.
Kada danas pogledate „Saučesnike“, postoji li nešto što biste, sa ove vremenske distance, uradili drugačije?
Život u Srbiji drastično se promenio od završetka snimanja filma „Saučesnici“ do današnjih dana. Ali pitanja i problemi koje ovaj film postavlja ostali su identični. Možda bih pojedine scene malo drugačije rediteljski rešavao, ali bespredmetno je sada o tome diskutovati.
Da li vas je rad na ovom filmu promenio kao reditelja ili uticao na teme kojima želite da se bavite u budućnosti?
Ovaj moj film ostao je na tragu onih tema koje su me zaokupljale i u prethodnim mojim ostvarenjima. A to su uvek bile lične drame koje se odvijaju u pojedincu suočenom sa situacijom u kojoj se zadesi. Bilo da se radi o ženama pred abortusom, motivima osvete ili starijim licima obolelim od demencije. Promenio me je utoliko što je ovo moj prvi igrani film koji je, pored festivalske, doživeo i bioskopsku distribuciju, približio moj rad širem sloju publike, čime je dodatno profilisao moj autorski izraz u javnosti.
Mnogi su videli i film i seriju, publika u Čikagu će ga videti na velikom platnu prvi put. Kako očekujete njihove reakcije, ili su i one, kao i tema, univerzalne?
Siguran sam da se univerzalna značenja ovog filma mogu pročitati na veoma sličan način u različitim delovima sveta i prepoznati u različitim kulturama. Ja dolazim sa Balkana i zato imam potrebu da svoje priče vodim kroz pejzaže, događaje i likove koji su deo mog ličnog iskustva i okruženja. Fokusiram se na lokalne situacije koje ljudi iz celog sveta mogu razumeti, ali samo ako sam iskren u načinu na koji ih prikazujem. One se neće u potpunosti transponovati na, recimo, Francusku, Japan ili SAD, ali verujem da će i tamo biti dovoljno razumljive. Bez osnovnog znanja o Balkanu ili Srbiji, međunarodnoj publici će biti teško da dođe do svih detalja i nijansi koje su prikazane u filmu. Ali iako živimo u različitim sredinama, nadam se da će publika zapamtiti nešto što je u filmu videla i prepoznati to u sopstvenom okruženju. Tako će likovi i događaji o kojima govorim postati razumljiviji, a film relevantan i univerzalan.
Na čemu trenutno radite, kako je danas biti reditelj u Srbiji, kuda ide naša kinematografija?
Trenutno završavam festivalski život sa filmom „Saučesnici“, pripremam scenario za novi film, radim na jednoj monografiji posvećenoj televizijskom filmu u Srbiji i radim na izboru novih naslova igranih TV serija koji bi naredne godine trebalo da se snimaju za Radio-televiziju Srbije. U prethodne dve godine nije bilo konkursa za nove filmove u Srbiji, što će izvesno rezultirati deficitom naslova domaćih ostvarenja za godinu ili dve. Teško se do filma dolazi, meni je trebalo deset godina od kako sam ozbiljno počeo da se bavim ovim scenarijom, a do premijere je prošlo punih pet godina od trenutka kada je scenario za ovaj film dobio svoju prvu finansijsku podršku na Konkursu Filmskog centra Srbije. Nadam se boljim vremenima po srpski film.