Piše: Mila Filipović
Indeks je na mnogo načina nedavno promenio Srbiju, metaforički otkrio obrazovano, pametno i pristojno lice zemlje koja se godinama borila za normalnost kakvu zaslužuje. Film „Indeks“ mladog reditelja Miloša Živanovića je snažna dokumentarno-igrana drama o generacijskom sukobu, porodičnim odnosima i borbi za pravdu u vremenu dubokih društvenih podela.
Da li ste filmom „Indeks“ želeli da zabeležite istorijski trenutak ili da postavite pitanje kako se pojedinac ponaša kada se nađe pred moralnim izborom?
„Film ‚Indeks‘ nastao je prevashodno iz skrhanosti nakon tragedije, uslovljene korupcijom u zemlji, koja je prouzrokovala pad nadstrešnice i šesnaest izgubljenih života, uz devojku koja je ostala sa trajnim invaliditetima. Ubrzo nakon toga, nošen besom i nemoći, rešio sam da nekako doprinesem studentskoj borbi za pravdu i istinu. Sve je proisteklo iz jedne slike, koja je pomogla da se uđe u proces pisanja scenarija za kratkometražni film. On je, nakon razvoja događaja, gde svaki zaslužuje poseban celovečernji film, prerastao u dugometražni, kroz shvatanje da nam je takođe potreban i dodatni dokumentarni materijal, kasnije ustupljen od televizija N1 i Insajder, kao i da su nam potrebni snimci iz dronova, koje nam je dao Stevan Filipović, pa se i ovim putem njima beskrajno zahvaljujem.
Vođeni impulsom, dok smo usput okupljali ekipu, prevashodno smo hteli da zabeležimo vreme u kom se nalazimo, ne kroz rekreiranje, već kroz realne prizore na ulici. Kako naš glavni lik ne može izričito biti deklarisan kao heroj i kako smo želeli, da bez idealizacije studenata, pozovemo na unutrašnju promenu svakog od nas, može se reći da obe stvari postavljenog pitanja ulaze u kontekst. Pritisnut sa svih strana, sa nametnutim odgovornostima, nesnađen i nezreo, u celokupnom haosu u kom smo svi bili zatočeni, Luka Pižon, koga tumači Petar Lazarević Pele, pokušava da pronađe kompas, naravno uz celu generaciju studenata, gde je svako vodio borbu na svoj način i bio u autentičnim privatnim okolnostima, kojih ljudi nisu svesni. Protesti su promenili svakog od nas, bez obzira na kojoj smo strani!”
Kako ste uspeli da istovremeno budete deo događaja koje snimate i reditelj koji mora da ih sagleda sa određene distance?
„Situacija je bila jako specifična, mada nismo ulazili u previše kalkulacija. Nošeni talasom empatije i emocija kojim je studentski pokret razdrmao trenutno stanje kolektivne svesti zemlje, išli smo korak po korak, bili na ulicama, redarili, hodali, ali i organizovali sve, nešto planski, a za ostalo smo, uz nemogućnost predviđanja situacije, sve prepustili intuiciji i veri.
Snimanje je bilo izazovno, samo prisustvo na protestu, a ujedno i na setu, tokom protesta u Kragujevcu, izazvalo je mnogo spinova od strane tadašnjeg predsednika i režimskih televizija, gde smo bili optuženi za režiranje gažanja studenata, pošto smo snimali određenu filmsku scenu i bili usnimljeni sa zgrade tokom procesa. Međutim, zajedništvo na ulici i solidarnost svih ljudi pomogla nam je da određene scene u kojima imamo naše glavne aktere budu verodostojne, jer imamo miks dokumentarnog i igranog.”
Zašto ste društveni sukob prikazali kroz odnos oca i sina, umesto kroz širu priču o studentima i institucijama?
„U vreme plenuma, blokada fakulteta, veoma pipavih stvari i kompleksnog ujediniteljskog načina donošenja odluka, nije bilo lako doći do određenih prostora i deliti informacije. Odnos oca i sina svakako oslikava nešto što se događalo na mnogim mestima, ovom prilikom možemo pomenuti Valjevo, što otvara mogućnost učitavanja i preslikavanja stanja odnosa pojedinaca, naročito tako bliskih, na sistem u Srbiji.“
Kako se menja odgovornost reditelja kada snima događaje koji su još u toku i čije posledice još nisu poznate?
„Ta datost je iziskivala mnogo promišljanja, savetovanja i određenih nesigurnosti u donošenju odluka o pojedinim scenama i samom kraju filma. Taj proces je trajao i u svakom segmentu postprodukcije. Nismo ni na koji način želeli da dovedemo u mogućnost diskreditovanje studentske borbe i predstavljanje nečega na način koji je dalek istini. Bavili smo se i istraživačkim radom određenih slučajeva u kojima su studenti prisluškivani i bili u progonu. Kako smo veći deo filma snimili u hodu, tokom protesta u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, dok je bila aktuelna tema o generalnom štrajku i ujedinjenju, držali smo se toga, zarad moralnog podstreka, koji bi potencijalno podigao sve tlačene, prevashodno kroz jasan jezik, bez previše uvijanja i isključivo umetničko izražavanje. Naš skromni doprinos ideja je koja nema veze sa festivalima i ličnim interesima.“
Šta biste voleli da za deset ili dvadeset godina neko ko pogleda „Indeks“ razume o vremenu u kojem je film nastao?
„Nažalost, mnoge lične priče zavređuju daleku vidljivost u svetu, tortura kroz koju su prošli Bogdan, Ana i mnogi drugi mladi, talentovani ljudi, kao i njihove porodice, nešto je što ne sme biti zaboravljeno, te se nadamo i ne sumnjamo da će tako i biti. Mi smo pokušali da sva brojna trenutna zbivanja, koja su mali opseg vremena, sažmemo u jedan film, što nije bio ni malo lak zadatak. Ono što bismo voleli jeste da publika koja pogleda ovaj film nakon određenog perioda doživi sadašnju borbu, prisvoji solidarnost i buđenje pravih ličnih vrednosti, koje su godinama sistemski degradirane, shvati da je postojala generacija koja je krenula od nule i koja je bezrezervno dala svoju dušu, snagu, srce i um zarad slobode i boljeg mesta za život. Mnogi su rođeni u trulom sistemu i nisu upoznati sa boljim, učeni da treba da pognu glavu i ćute, međutim studenti su tome stali na put, u iskrenoj želji da se napravi bolje, ispravno podneblje, a kroz dela da se da i primer celom svetu kako je to izvodljivo. Teška okolnost je to što je trebalo da se dese zločini nad narodom i ubistva, da se više ljudi osvesti, međutim verujem da su nas ti anđeli, koji više nisu sa nama, vodili ka suštinskoj promeni, jedinstvenoj u svetu, i da su oni najveći heroji ove borbe.“
Kako u danu posle vidite poruku svog filma, način na koji ste ga radili, okolnosti u kojima ste ga radili i ono svetlo na kraju tunela?
„Najmračnije je pred svitanje, svi smo se vodili verom u to i jutro je zaista promenilo sve. Vraćajući se na mnoge situacije, oseća se vremenska udaljenost, usled zasutosti novim preprekama koje je sistem stavljao pred sve nas. Veoma sadržajan proces, jako intenzivan i dinamičan, u kom je prevashodno bila neophodna velika organizacija, koja ne bi opstala bez istine, bio je nužan da se uđe u suštinu i dopre do svakog pojedinca, koji je kroz propagandu decenijama bio trovan. Mehanizmi fašizma, korupcije i nacionalizma otežavali su ljudima bez širih vidika i mogućnosti na dublje uvide da dođu do razjašnjenja. Sistematski plan delanja, ljubav i emocije nosile su ovu promenu i kada smo zvanično proglasili pobedu, duh slobode je oživeo u svima nama i sada jedinstvo vere, nade i ljubavi vodi dalje borbe koje tek počinju, od čišćenja svega uprljanog i lošeg, do procvata pravih vrednosti i funkcionisanja institucija. Niko nije znao šta donosi sutrašnji dan, te je ova pobeda jako velika potvrda da je moguće da dobro pobedi zlo i da su nenasilni i miroljubivi instrumenti pravi za postizanje toga, iako se često ta mogućnost osporavala. Istrajnost i strpljenje su ključ, a sada dostojanstveno treba nastaviti u istom ritmu do novih unapređenja. Srbija to zaslužuje, nakon toliko vremena.“
Šta za vas predstavlja uspeh ovog filma – festivalsko priznanje, reakcija publike ili činjenica da je jedna važna priča ostala zabeležena? Ili je i on taj mali tas koji je takođe doneo pobedu?
„Definitivno je to reakcija publike i nada da je jedna istorijska etapa ostala zapečaćena u vremenu i delimično ekranizovana, kako kroz naš, tako i kroz filmove drugih autora. O tasu ne bismo imali smelosti da mislimo i da se uznosimo, jer su daleko važnije stvari bile presudne. Studenti su u šetnjama dodatno probudili uspavana podneblja, meštani su bezrezervnu podršku davali na sve moguće načine, pružajući hranu, smeštaj i zagrljaje. Poznato je u kakvim vremenskim uslovima su mladi hodali stotinama kilometara i to kako je država branila tople hale i ostavljala svoju decu tokom mraza i pljuskova na ulici, te smo se osećali kao migranti u sopstvenoj zemlji.
Premijere u gradovima širom Srbije, uglavnom na fakultetima i gerilske, ostavile su dojam zajedništva i ponovnog buđenja proživljenog nakon gledanja filma. Hvala svima koji su bili dovoljno hrabri da organizuju projekciju i ugoste nas, bez obzira na posledice. Žrtva je neminovna, ukoliko želimo da postignemo uzvišeni cilj, i bez tih ljudi ni film, niti pobeda na izborima ne bi bila moguća. Takođe se zahvaljujemo i velikanima glume, Tihomiru Staniću, Jelisaveti Seki Sablić, Elizabeti Đorevskoj i Bojanu Dimitrijeviću, bez kojih ovaj film ne bi bio to što jeste i koji su nam pružali svakodnevno pomoć na ulici i u svim prilikama i neprilikama.
Važno je takođe napomenuti da smo ovaj film snimali kompletno bez budžeta, na entuzijazam, pa da smo i u tome našli oslonac, kako kod glumaca, tako i u Građanskim inicijativama i Fondaciji Alek Kavčić, tako da je projekat ipak ugledao svetlost dana. Do sada smo se držali toga da nema naplaćivanja karata po mestima na kojim smo puštali film, gde smo kroz dobrovoljne donacije ljudi pokušavali da iznesemo sve troškove koji su prisutni, tako da je sav doprinos u tom smislu velika pomoć i danas.”
„Trenutno sam, ove godine, na master studijama u Sarajevu, u klasi Harisa Pašovića, Danisa Tanovića i Srđana Vuletića, koji su dali apsolutnu podršku studentima i o čemu često razgovaramo. Uz to, radim, uz pomoć pomenutih mentora, na razvoju scenarija za magistarski rad iz režije. Ono što mene najviše inspiriše jeste autorski film, za koji u ovom podneblju do sada nije bilo previše budžeta i podrške. Voleo bih da ostanem na tom putu i da, ukoliko tema iz mene iziskuje, stvorim i nešto što aktuelno muči sve nas, jer se kroz to prepoznavanje i spoznaju može doći do katarze. Trenutno je sve neizvesno, idemo korak po korak, od projekta do projekta, pa kako Bog da.“