Roman “One Woman’s War” (“Rat jedne žene”) vodi čitaoce u složeni svet Balkana, kroz priču o gubitku, ljubavi, osveti i praštanju. Inspirisana svojim srpskim poreklom i dubokom povezanošću sa Srbijom, glumica i književnica Natalija Nogulić stvorila je snažnu i emotivnu priču koja istražuje ljudsku izdržljivost u vremenima rata i podela.
U razgovoru za “Ogledalo” Natalija govori o nastanku romana, istraživanju istorijskih događaja koji su oblikovali priču, kao i o univerzalnim temama koje prožimaju njeno delo. Otkriva nam kako su njena glumačka karijera, porodično nasleđe i lična iskustva uticali na stvaranje nezaboravnih likova, ali i zašto veruje da je ljubav najmoćniji odgovor na mržnju.
“Seme za roman ONE WOMAN’S WAR posađeno je pre mnogo godina, dok sam živela u Njujorku, bavila se pozorištem i nastavila da učim. Jedan učitelj-mentor predložio je svakom studentu da napiše monodramu o nečemu što duboko odjekuje u njemu. Odabrala sam da pišem o ženi koja dolazi iz Srbije, jer je moja majka emigrirala iz Srbije, a ja sam tamo bila nekoliko puta i osećala snažnu povezanost sa njenim selom – selom Sredska. Mislila sam da će to biti komedija. Nikada nisam napisala tu monodramu, i očigledno roman na kraju nije postao komedija; umesto toga, priča je godinama rasla u mojim mislima dok nije postala roman.
Kada sam prvi put otišla u Srbiju i ušla u dom svojih tetaka i rođaka, bila je zima, a peći na drva grejale su kuću. Imala sam osećaj da tamo pripadam, kao da sam konačno prepoznala ko sam. Čudno je to reći, pretpostavljam, jer sam odrasla u Čikagu i ceo život živela u Sjedinjenim Državama, ali sam osećala duboku povezanost s tim mestom i svojim rođacima.”
U romanu se prepliću teme osvete i oproštaja. Zbog čega su one snažne tačke ove priče?
“Tema osvete naspram oproštaja pojavila se dok sam pisala. Nisam zaista krenula s namerom da moja protagonistkinja planira osvetu, ali ona joj je došla iz njenog dubokog gubitka i tuge koja je usledila.
Uradila sam ogromno istraživanje, čitajući sve što sam mogla o srpskoj istoriji i o Srbiji tokom sukoba devedesetih godina. Najviše me je iznenadilo koliko je izveštavanje o tom sukobu bilo jednostrano – jednostrano, sa svom krivicom svaljenom na Srbe, kao da je druga strana samo sadila cveće! Nema sumnje da su gnusni zločini počinjeni na obe strane, ali su mediji bili snažno naklonjeni protiv Srba. Kasnije sam saznala da je suprotna strana angažovala poznatu PR firmu, koja je bila dobro plaćena da izveštava u korist svog klijenta. Radije ne bih pominjala ime te kompanije.”
Glavna junakinja doživljava strašnu, nezamislivu žrtvu. Kako ste se uhvatili u koštac sa tim kompleksnim gubitkom?
“Istina je da je nezamislivi gubitak s kojim se protagonistkinja (Jelena) suočava potresan. Kao glumica, morala sam da igram uloge u kojima postoje duboka tuga i žalost, tako da je moja mašta za takav događaj već bila prilično plodna. Jelena je složen lik, kao što verujem da smo svi mi. Ljudi nikada nisu samo jedno; imamo mnogo strana, mnogo boja, mnogo misli i snova. Nikada me ne bi zanimalo da pišem lik koji je samo jedna stvar. To nije realistično. Želela sam da prikažem sve likove, u najmanju ruku glavne, sa više od jedne dimenzije.
U svom srcu verujem da oproštaj može da nadjača nasilje i osvetničke postupke. Čini se da je doći do istinskog oproštaja poseban izazov kada je rana tako duboka i traje tako dugo. Na primer, vekovne razlike između muslimana i Srba, još od vremena kada je Osmansko carstvo nemilosrdno vladalo njima – da li je to ikada zaista rešeno? Ne znam. I dalje obeležavamo Vidovdan, poraz koji je zapravo spasao zapadni svet od turske dominacije. U mojoj spavaćoj sobi visi citat Temperlija, britanskog istoričara:
‘Ne postoji rasa koja je pokazala herojskiju želju za slobodom od Srba, niti ju je ostvarila uz manje pomoći drugih ili uz više sopstvene žrtve.'”
Gluma Vam je svakako pomogla i da kompleksno oslikate i druge likove u priči.
“Želja da likove iz različitih etničkih grupa prikažem pravedno i humano bila mi je veoma važna. Jer, kao što sam ranije pomenula, niko nije samo jedno. Verujem da se negde u najmračnijim bićima krije dobro. Zato sam, naravno, istraživala običaje muslimanske kulture i dala sve od sebe da ih prikažem s poštovanjem.
Nadam se da će čitaoci poneti osećaj mogućnosti mira koji postoji ako pronađemo način da volimo svoje neprijatelje kao same sebe, kako je Isus učio.
A kad već govorimo o ljubavi, da, odlučila sam da uključim ljubavnu priču usred tog turbulentnog okruženja jer, prema mom iskustvu, ljubav se dešava upravo tada – kada je najmanje očekujete – ona se pojavi – bez obzira na to da li je trenutak pravi za vas ili ne – to je Božje vreme i najbolje je prepustiti mu se.”
Kako ste Vi proživljavali kreativni proces stvaranja ove priče, kao glumica koja se proslavila i u pozorištu i na filmu?
“Glavna razlika između pripovedanja kao romanopisca i pripovedanja kao glumice jeste u tome što kao romanopisac koristite sopstvene reči. Možete da navedete likove da govore onako kako vi želite, dok kao glumac pričate priču koju je stvorio dramaturg ili scenarista – njihove reči, a ne moje. Moj posao je da ih kroz glumu učinim stvarnim i uverljivim.
I definitivno mi je moj rad kao glumice, u kojem sam tokom decenija otelotvorila mnoge različite likove, pomogao da stvorim likove u romanu ONE WOMAN’S WAR. Čovek piše ono što poznaje. Oslonila sam se na mnoga sopstvena iskustva, iako knjiga ostaje fikcija.”
Da li ste, dok ste pisali, ovu priču videli i na filmskom platnu?
“Naravno da bih volela da vidim ONE WOMAN’S WAR na velikom platnu. Napisala sam i filmski scenario po romanu i nadam se i molim da će neko poželeti da ga producira. Mislim da bi to bio snažan film.
Kreativna sloboda pisanja romana, za razliku od glume, jeste u tome što vi stvarate priču, likove, okolnosti, sukobe i dijalog, dok vam je kao glumcu sve to dato kroz dramu ili scenario.”