Piše: Marijana Maljković
Leto je. Sezona godišnjih odmora. Na putevima ka Srbiji ponovo su kolone automobila sa nemačkim, austrijskim, švajcarskim, francuskim i drugim evropskim tablicama, dok na beogradski aerodrom svakodnevno sleću avioni puni naših ljudi koji dolaze iz Čikaga, Njujorka, Toronta, Ciriha, Frankfurta, Pariza i drugih gradova sveta. U čekaonicama aerodroma širom Evrope i Amerike ovih dana najčešće se čuje upravo srpski jezik. Za mnoge je to putovanje koje traje satima, nekada i više od jednog dana, ali povratak kući nema cenu. Dolaze da obiđu roditelje, zagrle unuke, posete grobove predaka, okupe porodicu i provedu nekoliko nedelja u mestu iz kojeg su nekada otišli. Sa sobom ne donose samo pune kofere poklona, već i novac koji će potrošiti u Srbiji, pomažući lokalnu privredu mnogo više nego što se na prvi pogled vidi.
Tokom cele godine veliki broj naših ljudi u dijaspori redovno šalje novac porodici. Danas se to najčešće obavlja putem bankarskih transfera ili servisa za brzi prenos novca, ali i dalje postoji stari, dobro poznati način – novac se šalje preko prijatelja, rođaka ili komšija koji dolaze u Srbiju. Kada počne sezona odmora, veliki deo pomoći stiže i lično, u gotovini. Taj novac odlazi na račune za struju, lekove, školovanje, kupovinu ogreva, renoviranje kuća ili jednostavno omogućava dostojanstveniji život roditeljima koji su ostali u Srbiji.
Koliko Srba danas živi van matice, teško je precizno utvrditi. Ne postoji jedinstvena evidencija, a procene se razlikuju u zavisnosti od metodologije. Ipak, smatra se da u rasejanju živi između četiri i pet miliona ljudi srpskog porekla, uključujući i potomke nekoliko generacija iseljenika. Najbrojnije zajednice nalaze se u Nemačkoj, gde živi između 500.000 i 700.000 naših ljudi, zatim u Austriji sa oko 300.000, Švajcarskoj sa oko 200.000, kao i u Francuskoj, Švedskoj, Italiji, Kanadi i Australiji. Posebno mesto zauzimaju Sjedinjene Američke Države, gde se procenjuje da živi između 600.000 i 700.000 ljudi srpskog porekla. Upravo je Amerika, uz zemlje zapadne Evrope, jedna od najvažnijih tačaka srpske dijaspore, a srpske zajednice u Čikagu, Njujorku, Klivlendu, Pitsburgu, Milvokiju i Feniksu među najorganizovanijima su u svetu.
Poslednjih tridesetak godina Srbiju nisu napuštali samo radnici, kao što je to bio slučaj sedamdesetih godina prošlog veka. Odlazili su lekari, inženjeri, programeri, univerzitetski profesori, naučnici, medicinske sestre, zanatlije i mladi ljudi koji su svoju priliku potražili u razvijenijim ekonomijama. Mnogi od njih danas imaju uspešne karijere, vode sopstvene kompanije ili rade u najvećim svetskim korporacijama, ali veze sa Srbijom nisu prekinuli.
Najvidljiviji doprinos dijaspore jesu doznake. Prema procenama Svetske banke, građani Srbije koji žive u inostranstvu tokom 2024. godine poslali su u zemlju oko 5,77 milijardi američkih dolara. To predstavlja približno 6,4 odsto bruto domaćeg proizvoda Srbije i svrstava našu zemlju među evropske države koje u najvećoj meri imaju koristi od novca koji stiže iz dijaspore. Stručnjaci, međutim, upozoravaju da je stvarni iznos znatno veći, jer zvanična statistika ne obuhvata gotovinu koja se unosi u zemlju tokom godišnjih odmora, niti novac koji se šalje preko prijatelja i rodbine. Procenjuje se da oko 800.000 građana Srbije redovno prima finansijsku pomoć od članova porodice koji žive u inostranstvu.
Nemačka je godinama najveći pojedinačni izvor doznaka, ali značajne sume stižu i iz Švajcarske, Austrije, Francuske, Kanade i Sjedinjenih Američkih Država. Upravo srpska zajednica u Americi, iako geografski najudaljenija, predstavlja jednog od najvažnijih partnera Srbije, ne samo kroz novac koji šalje porodicama, već i kroz ulaganja, humanitarne akcije i povezivanje privrede.
Kada naši ljudi tokom leta stignu u Srbiju, njihov doprinos ne završava se na pomoći porodici. Tih nekoliko letnjih nedelja znači izuzetno mnogo za domaću ekonomiju. Renoviraju kuće, kupuju građevinski materijal, angažuju lokalne majstore, kupuju automobile, uređuju dvorišta, organizuju svadbe, krštenja i porodična okupljanja, odlaze u restorane, pune hotele i apartmane, obilaze banje i turističke centre. U mnogim manjim sredinama upravo letnji dolazak dijaspore predstavlja period najvećeg prometa tokom cele godine. Taj novac ostaje u lokalnim zajednicama, iako se gotovo nikada ne vodi kao posebna statistička kategorija.
Posebna priča jeste srpska zajednica u Sjedinjenim Američkim Državama. Prvi srpski doseljenici stizali su još krajem 19. veka, dok je poslednjih decenija pristigao veliki broj visokoobrazovanih stručnjaka. Danas među Srbima u Americi ima uspešnih lekara, profesora na prestižnim univerzitetima, naučnika, vlasnika kompanija i stručnjaka u informacionim tehnologijama. Osim pomoći porodicama, oni finansiraju stipendije za studente, učestvuju u obnovi škola, bolnica i crkava, organizuju humanitarne akcije i pomažu zdravstvenim ustanovama u Srbiji. Tokom pandemije kovida upravo su organizacije srpske dijaspore iz SAD prikupile višemilionsku pomoć u medicinskoj opremi i novcu za bolnice širom Srbije.
Iako brojna, dijaspora nema veliki uticaj na izborne rezultate. Na parlamentarnim izborima 2023. godine u inostranstvu je glasalo nešto više od 31.500 birača, što je veoma mali procenat u odnosu na ukupan broj državljana Srbije koji žive van zemlje. Razlozi su uglavnom praktične prirode. Mnogi žive stotinama kilometara udaljeni od ambasada ili konzulata, broj biračkih mesta je ograničen, a procedura prijavljivanja često obeshrabri deo birača. U Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, nije retkost da birači putuju nekoliko stotina kilometara kako bi ostvarili svoje biračko pravo.
Jedno od pitanja koje se često postavlja jeste koliko se ljudi vraća u Srbiju. Tačan odgovor ne postoji, jer država ne vodi jedinstvenu evidenciju povratnika koji ostaju da žive u zemlji ili pokreću sopstveni posao. Ipak, poslednjih godina primećuje se rast broja ljudi koji se vraćaju sa kapitalom, iskustvom i poslovnim kontaktima stečenim u inostranstvu. Neki pokreću IT kompanije, drugi ulažu u poljoprivredu, turizam ili proizvodnju, dok deo njih otvara porodične firme u manjim sredinama. Iskustva pokazuju da se najviše vraćaju ljudi iz Nemačke, Austrije i Švajcarske, ali i iz Kanade i Amerike, posebno nakon odlaska u penziju.
Međutim, doprinos dijaspore ne može se meriti samo milijardama dolara ili evra. On se ogleda i u znanju koje naši stručnjaci prenose kolegama u Srbiji, u poslovnim kontaktima koje otvaraju domaćim kompanijama, u humanitarnim akcijama koje traju decenijama, u stipendijama za mlade i u osećaju pripadnosti koji nije nestao uprkos hiljadama kilometara udaljenosti.
Možda upravo zato svakog leta slika sa puteva i aerodroma govori više od bilo koje statistike. Automobili puni porodica koje su prešle pola Evrope i avioni koji svakodnevno sleću na beogradski aerodrom potvrđuju da se veza sa zavičajem ne prekida odlaskom. Naprotiv, ona traje kroz svaki poslati dolar, svaki kupljeni avionski tiket, svaku obnovljenu kuću, svaku stipendiju, svaku investiciju i svaki povratak. Dijaspora danas nije samo uspomena na one koji su otišli – ona je jedan od najvažnijih ekonomskih, kulturnih i ljudskih oslonaca Srbije, most koji, uprkos udaljenosti, i dalje čvrsto spaja dva doma.