Piše: Marijana Maljković
Postoje datumi koji ne blede, ma koliko godina prošlo. Oni ostaju urezani u porodična sećanja, u požutele fotografije, u prazne ili porušene kuće koje više niko ne otvara i u tišinu grobova na kojima mnogi nikada nisu stigli da zapale sveću. Za srpski narod, 4. avgust nije samo godišnjica jedne vojne operacije – to je dan sećanja na hiljade ugašenih života, na kolone izbeglica koje su u prašini i strahu napuštale vekovna ognjišta i na egzodus koji je zauvek promenio demografsku i istorijsku sliku Krajine.
Trideset i jednu godinu kasnije, rane nisu zarasle. Mnogi još tragaju za posmrtnim ostacima svojih najmilijih, dok generacije rođene nakon te tragične 1995. godine odrastaju slušajući priče o zavičaju koji nikada nisu videle. Sećanje na žrtve nije poziv na mržnju, već obaveza da se istina o njihovom stradanju ne prepusti zaboravu.
Operacija “Oluja”, sprovedena od 4. do 7. avgusta 1995. godine, predstavljala je završnu vojnu ofanzivu hrvatskih snaga na područje tadašnje Republike Srpske Krajine. Događaj koji Hrvatska obeležava kao vojnu pobedu, Srbi pamte kao najveći egzodus svog naroda u Evropi nakon Drugog svetskog rata. U samo nekoliko dana iz svojih domova izbeglo je ili je proterano više od 220.000 Srba, dok podaci Dokumentaciono-informacionog centra “Veritas” govore o više od 1.900 ubijenih i nestalih, među kojima je veliki broj civila i starijih osoba.
Tragediji su prethodile godine rata, neuspešni mirovni pregovori i međunarodni pokušaji da se sukob reši političkim putem. Početkom avgusta 1995. godine započela je snažna vojna akcija hrvatske vojske. Hiljade porodica krenule su u nepreglednim kolonama traktora, automobila i zaprežnih kola prema Bosni i Hercegovini i Srbiji, noseći samo ono što je moglo da stane na prikolicu ili u gepek. Na putevima su ostajali domovi, njive, groblja predaka, crkve i čitavi životi.
Posebno potresne ostale su sudbine starih ljudi koji nisu želeli ili nisu mogli da napuste svoje kuće, verujući da nikome nisu učinili zlo. Većina njih je kasnije pronađena ubijena u svojim selima, na kućnim pragovima. Mnoge kuće su spaljene, sela opustošena, a povratak velikog broja prognanih nikada nije postao stvarnost. Porodice su razdvojene, deca su odrastala u izbeglištvu, dok su roditelji i bake i deke ostali zauvek vezani za uspomene na kraj iz kojeg su morali da odu.
Materijalni gubici bili su ogromni. Hiljade kuća i privrednih objekata ostale su prazne ili uništene, poljoprivredna gazdinstva su nestala, a vekovno prisustvo srpskog naroda u velikom delu Krajine gotovo je iščezlo. Popisi stanovništva pokazuju da se broj Srba u Hrvatskoj višestruko smanjio u odnosu na period pre rata, što svedoči o dugoročnim posledicama egzodusa.
Ni danas, trideset i jednu godinu kasnije, nisu rešena sva pitanja pravde i sudbine nestalih. Tokom protekle godine nastavljen je rad na identifikaciji i pronalaženju nestalih osoba kroz regionalne mehanizme i baze podataka, ali mnoge porodice i dalje čekaju odgovore o sudbini svojih najbližih. Međunarodna komisija za nestala lica nastavila je razvoj regionalne baze aktivnih slučajeva nestalih kako bi se ubrzala razmena podataka i identifikacije.
Avgusta 2026. godine navršava se 31 godina od operacije “Oluja”. I ove godine Srbija će godišnjicu obeležiti komemoracijama posvećenim stradalim i prognanim Srbima, uz poruku da žrtve i njihovo stradanje ne smeju biti zaboravljeni, dok će u Hrvatskoj taj datum biti obeležen državnim i vojnim svečanostima kao simbol vojne pobede. Ovakvi, suštinski različiti pogledi na isti istorijski događaj, i dalje svedoče o dubokim podelama u tumačenju ratne prošlosti i pokazuju koliko je proces istinskog pomirenja i zajedničkog razumevanja istorije i dalje složen.
Sećanje na “Oluju” nije samo pogled unazad. Ono je dug prema nevinim žrtvama, prema ljudima koji su izgubili svoje najmilije, domove i zavičaj. Svaka godišnjica podseća da istorija nije zbir datuma, već zbir ljudskih sudbina. Zato je obaveza svih generacija da čuvaju uspomenu na stradale, da poštuju svaku nevinu žrtvu i da istraju u potrazi za istinom, pravdom i dostojanstvenim sećanjem. Samo društvo koje pamti svoje žrtve može da gradi budućnost u kojoj se slične tragedije nikada više neće ponoviti.