Piše: Marijana Maljković
Avgust je u Srbiji trebalo da bude mesec odmora, mora, godišnjih odmora i letnje političke tišine. Umesto toga, i ovog leta politika je ostala glavna tema. Protesti nisu nestali, studenti nisu odustali, vlast je najavila izbore, opozicija pokušava da pronađe svoje mesto, a društvo se sve više deli oko pitanja kome verovati i kakvu Srbiju građani žele.
Najvažnija politička vest meseca stigla je 20. avgusta, kada je Aleksandar Vučić najavio da će vanredni parlamentarni izbori biti održani 18. ili 25. oktobra. Ukoliko bi se održali 25. oktobra, neophodno je da se do 19. septembra raspusti Narodna skupština. Redovni parlamentarni izbori trebalo je da budu održani tek krajem 2027. godine, pa je odluka o njihovom pomeranju unapred dodatno pokazala koliko je politička situacija u Srbiji nestabilna.
Za studente i građane koji već više od godinu dana protestuju, najava izbora ne znači kraj protesta. Naprotiv, avgust je pokazao da studentski pokret i dalje pokušava da održi pritisak na vlast, ali i da svoje zahteve proširi van velikih univerzitetskih centara. U Bačkoj Palanci održan je protest kojim je obeležena godišnjica prošlogodišnjih incidenata, dok su studenti i zborovi građana 23. avgusta organizovali i protest “Eko buna” na Ušću. Time su pitanja odgovornosti, institucija, životne sredine i odnosa prema građanima ponovo spojena u jednu širu priču o tome kakva bi Srbija trebalo da bude.
Vlast, sa druge strane, pokušava da pokaže da ima podršku i da je spremna za izbore. U javnosti se sve više govori o tome da će predstojeća izborna kampanja biti drugačija od ranijih, jer će se borba voditi u atmosferi dubokog nepoverenja i podela. Opozicija će morati da odgovori na jedno od svojih najtežih pitanja: kako od velikog nezadovoljstva građana napraviti jasnu političku ponudu koja može da dobije njihove glasove.
U toj političkoj utakmici nije bilo lako nijednoj strani. Vlast je godinama gradila sliku političke stabilnosti, ali su studentski protesti pokazali da deo društva tu stabilnost više ne doživljava kao prednost, već kao problem. Opozicija, međutim, nije uspela da se nametne kao jedinstvena i dovoljno snažna alternativa. Između vlasti i opozicije ostaje veliki broj građana koji žele promene, ali ne žele da ih dočekaju ni stari politički obrasci, ni nove podele.
Avgust je doneo i važan događaj na međunarodnom planu. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski posetio je Srbiju 7. avgusta, prvi put zvanično od kada je 2019. godine postao predsednik Ukrajine. Razgovori u Beogradu bili su usmereni na ekonomske odnose, evropske integracije, bezbednost i saradnju. Srbija je ponovo pokušavala da balansira između svojih tradicionalno bliskih odnosa sa Rusijom i opredeljenja za članstvo u Evropskoj uniji. Beograd nije uveo sankcije Moskvi, ali je istovremeno potvrdio podršku teritorijalnom integritetu Ukrajine. Taj balans postaje sve teži kako rat u Ukrajini traje.
A onda je došao sport, kao svojevrsni predah od političkih podela. Srpski sportisti su i ovog avgusta doneli rezultate zbog kojih se o Srbiji govorilo iz sasvim drugih razloga. Na Mediteranskim igrama u Tarantu pažnju su privukli srpski strelci. Zorana Arunović osvojila je zlato u disciplini vazdušni pištolj, dok su srpske reprezentativke u streljaštvu osvojile srebro i bronzu, a Arunović i Damir Mikec su mesec završili i bronzom u miks timu. Atletika je takođe bila u centru pažnje. Na Evropskom prvenstvu u Birmingemu Srbija je imala više svojih predstavnika, a posebno se očekivalo od Angeline Topić. Ona je izborila plasman u finale skoka uvis, dok je Adriana Vilagoš stigla do finala u bacanju koplja. Medalja ovog puta nije stigla, ali je i samo prisustvo mladih srpskih atletičarki u završnicama velikih takmičenja još jedna potvrda da srpska atletika ima generaciju na koju može da računa. Košarkaši Srbije završili su avgust važnom pobedom nad Italijom u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Srbija je u Pezaru slavila sa 76:64, a među najefikasnijima bili su Aleksa Avramović i Marko Guduri.
Ali avgust nije bio posebno srećan za Novaka Đokovića. Na US Openu, turniru koji je toliko puta bio njegova velika scena, izgubio je već u prvom kolu od Argentinca Marijana Navonea. Meč je trajao četiri sata i 36 minuta, a Đoković je tokom susreta imao zdravstvene probleme. Bio je to neuobičajeno rani kraj za čoveka koji je decenijama navikao da na najvećim turnirima ide mnogo dalje.
I tako je jedan dug i buran avgust stigao do svog najtežeg završetka. General-pukovnik i komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske od 1992. do 1996. godine, Ratko Mladić, preminuo je 27. avgusta, u 83. godini, u pritvorskoj jedinici u Hagu, gde je služio doživotnu kaznu nakon presude za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine počinjene tokom rata u Bosni i Hercegovini.
Kao oficir JNA važio je za sposobnog, disciplinovanog i odlučnog komandanta, a tokom rata u BiH stekao je veliki autoritet među svojim vojnicima. Njegovi posmrtni ostaci dopremljeni su u Beograd avionom Vlade Srbije, a kovčeg je prebačen na Vojnomedicinsku akademiju radi obdukcije. Prema objavljenim informacijama, biće sahranjen pored svoje ćerke Ane na Topčiderskom groblju.
Njegova smrt ponovo je otvorila stare i bolne podele. Za deo srpske javnosti Mladić je i dalje simbol otpora i vojničke borbe, dok je za neke druge simbol zločina i stradanja. Njegova presuda pred međunarodnim sudom ostaje deo pravne istorije ratova devedesetih, ali i činjenica o radu Haškog tribunala, koji je za zločine počinjene na prostorima bivše Jugoslavije, uključujući Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku i Kosovo i Metohiju, optužio 161 osobu, među kojima je bilo 110 Srba. Od 82 pravosnažno optužena, 62 su bili Srbi, kojima je izrečeno ukupno 974,5 godina zatvora, uz pet doživotnih kazni, a među osuđenima bili su i najviši politički, vojni i policijski predstavnici. Način na koji se ime Ratka Mladića i danas doživljava pokazuje da ratovi nisu završeni onda kada prestane pucnjava. Njihove posledice ostaju u sećanjima, porodicama i politici generacijama posle toga.
Možda je upravo to bila najbolja slika Srbije na kraju avgusta: zemlja između prošlosti i budućnosti, između vlasti i građanskog nezadovoljstva, između Istoka i Zapada, između političkih podela i želje za normalnim životom. Pred Srbijom je sada izborna jesen. Hoće li oktobarski izbori doneti stvarnu političku promenu, novu raspodelu snaga ili samo novo poglavlje iste političke priče, znaće se tek kada građani izađu na birališta. Jedno je, međutim, već jasno: avgust nije bio mesec u kojem je Srbija ćutala.