Lični stav
– Srbi su postali olimpijci davne 110 godine u Beogradu uz negodovanje i bojkote . Pre 112 godina srskom trkaču Dušanu Miloševiću u Švedskoj je sipan otrov u piće da ne pobedi. U Parizu je srpskoj bokserki Natariji Šadrini oduzeta pobeda protiv Kineskinje.
Srpski olimpizam je začet u beogradskoj palati „Rosija“ u zimu 1910. godine kada je vlasnik lista «Novo vreme», gospodin Vladislav Vlajko Savić pokrenuo osnivanje Srpskog olimpijskog kluba. To je tada bila i prva zvanična olimpijska organizacija kod Južnih Slovena. Vladislav Savić je u zimu 1910. u hotelu «Moskva» okupio nekoliko oficira XVIII pešadijskog puka «Kraljević Đorđe» i ubedio ih da napišu prva srpska olimpijska pravila. Statut Srpskog olimpijskog kluba je napisan u palati na Terazijama, koja je danas hotel «Moskva». A 23. februara 1910. u redakciji lista «Novo vreme» izabrana je i prva olimpijska uprava sa zadatkom da priređuje «zemaljske i svetske olimpijske utakmice». U toj prvoj Upravi SOK bili su počasni predsednik Nikodije Stefanović, general u penziji, direktor Svetomir Đukić, sekretari potporučnik Miloš Ilić i student Aleksandar Bodi, kao i blagajnici drogerista Milosav Jovanović i kapetan Milorad Petrović.
Počasni predsednik Nikodije Stefanović, general u penziji, bio je učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, koji je 1915. izbegao na Krf i umro u Grčkoj 11. avgusta 1918. Kao predsednik Srpskog olimpijskog kluba do 1914. neumorno je radio na razvoju olimpizma i posebno na tome da Srbija učestvuje na letnjoj Olimpijadi u Stokholmu 1912.
Moderni olimpijski pokret svoje korene duguje antičkim igrama, koje su održavane u Olimpiji na Peloponezu, svetilištu posvećenom bogu Zevsu. O početku olimpijskih igara nema pouzdanih podataka, a najstariji pisani trag vodi u 776. godinu pre nove ere. Duh Olimpije u Srbiju su doneli kraljevi oficiri, koji su smatrali da je sport srž narodnog zdravlja.
Srpski olimpijski klub osnovan je u palati «Rosija» baš na inicijativu mladih oficira školovanih u Francuskoj. List «Novo vreme» je 23. marta 1910. objavio «Poslovnik Olimpijskog kluba», koji je bio sastavni deo Statuta SOK. U svom Poslovniku Srpski olimpijski klub je predviđao da radi na tome „da olakšava osnivanje viteških društava i sportskih klubova, kao i moralno i materijalno, delom i savetom, pomaže viteška društva i klubove koji postoje; da priređuje zemaljske i svetske olimpijske utakmice i igre, da priređuje putovanja i pešačenja raznih grupa po otadžbini i van nje, i da preduzima mere za buđenje i podstrekavanje viteškog duha u narodu“.
Srbi su postali olimpijci davne 110 godine u Beogradu uz negodovanje i bojkote. Srpski olimpijski klub nije u prvo vreme bio prihvaćen od Sokolskog saveza, Streljačkog saveza, ni od Kola jahača, Društva za narodno zdravlje, pa ni od većine listova, služio se neolimpijskim sredstvima – nagrađujući pobednike, stimulišući one koji na takmičenja dovedu što više učesnika. Uprava, koja je zasedala u prostorijama palate «Rosija», je izdala blizu 25.000 dinara na nagrade za prve dve godine takmičenja.
U Košutnjaku je bilo određeno mesto za vežbanje i takmičenja olimpijaca. Kralj Petar Prvi Karađorđević je često posećivao prva srpska olimpijska takmičenja. A princ Đorđe Karađorđević je bio član Srpskog olimpijskog kluba. Olimpizam je bio sudbonosan za dalji razvoj sporta u Beogradu i u Srbiji. Vremenom su u Srpski olimpijski klub ušli i istaknutiji sportisti iz civila kao dr Đorđe Nešić, inž. Miloš Radojlović i dr Jevrem Pantelić. Klub je imao podružnice po mnogim mestima Srbije, jedno vreme čak njih 38. Među mnogim priredbama koje je SOK organizovao bila je i trka na stazi Obrenovac-Košutnjak, dugoj 34 km, koja je priređena 2. maja 1910. Na trci je, između 27 takmičara, pobedio knjižar Aleksandar Popović u vremenu od 2 časa i 46 minuta. Finansijsku pomoć Srpskom olimpijskom klubu pružali su gospodin Vladislav Savić, redakcija lista «Novo vreme», Tramvajsko društvo, Ministarstvo narodne privrede, uprava Topčiderske ekonomije i kaznenog zavoda, Ministarstvo vojno, Komanda mesta, Beogradska opština, Komanda žandarmerije, Prometna banka, Brodarsko društvo, Vojna akademija, Srpsko narodno pozorište, Kolo srpskih sestara, Narodna odbrana i Kraljevski dvor.
Glavni aktivista Srpskog olimpijskog kluba u prvim godinama rada u palati «Rosija» bio je kraljevski kapetan Svetomir S. Đukić. Kapetan je rođen 29. maja 1882. u Ražani nedaleko od Kosjerića, u porodici Svetozara i Draginje Đukić. Osnovnu školu završio je u Valjevu, realnu gimnaziju je započeo u Užicu, a završio u Beogradu. Vojnu akademiju upisao je kao 16-godišnjak, a dve godine kasnije postao je potporučnik stupivši u vojnu službu.
Od rane mladosti Svetomir Đukić je bio svestrani sportista. Bio je gimnastičar, trkač, skakač, plivač, veslač, strelac, jahač, mačevalac i biciklista, što je dokazivao učestvujući na mnogim takmičenjima i često pobeđujući. Učesnik je Prvog i Drugog balkanskog rata i Prvog svetskog rata koji je započeo odbranom Ade Ciganlije i oslobađanjem Zemuna, nastavio prelaskom Albanije i učešćem u borbama na Solunskom frontu. Tokom vojničke karijere službovao je u mnogim mestima u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Makedoniji gde je 1940. penzionisan u činu divizijskog generala. Za vreme Drugog svetskog rata priključio se Ravnogorskom pokretu, a od 1945. živeo je u emigraciji gde je i preminuo 19. oktobra 1960. u Duizburgu. Svetomir Đukić bio je nosilac mnogih najviših vojnih odlikovanja i priznanja. Posmrtni ostaci osnivača našeg olimpijskog pokreta položeni su u grobnicu u porti Ražanske crkve 19. oktobra 2002. godine u organizaciji Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, Vojske Jugoslavije, Srpske pravoslavne crkve i Saveznog sekretarijata za sport i omladinu.
Srpski olimpijski klub je 1911. promenio ime u Centralni olimpijski klub, jer se, kako je priznao i sam kapetan Đukić, tek tada godinu dana po osnivanju, saznalo se da postoji Međunarodni olimpijski komitet. Krajem 1911. kako zapisuje direktor Svetomir Đukić, “uhvaćena je veza i počinje akciju za učešće srpskih sportista na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. i prijem u Međunarodni olimpijski komitet“.
General Đukić vodio je srpske olimpijce na Olimpijadi u Anversu (1920.) u Parizu (1924.), Amsterdamu (1928.), i Berlinu (1936.). Bio je i jedan je od inicijatora kandidovanja Kraljevine Jugoslavije, odnosno Beograda za domaćina sesije MOK 1938-1939. i XIV letnjih olimpijskih igara 1948. U MOK-u je Svetomir Đukić bio sve do 1948. kada je na lični zahtev na Kongresu MOK-a u Londonu razrešen dužnosti. Zato se Svetomir Đukić smatra pravim osnivačem našeg olimpijskog pokreta.
Prve srpske olimpijske kvalifikacije održane su u Košutnjaku, maju 1912. Trčalo se na livadi, gde je staza bila ograđena konopcima. Pobednici u trkama na 100 metara i pobednik u maratonu na stazi Košutnjak – Umka – Košutnjak bili su član “Dušana Silnog” i igrač BSK-a Dušan Milošević i Dragutin Tomašević. Milošević je svoju stazu prešao za 12 sekundi. A redov XVIII pešadijskog puka Tomašević, rodom iz Svilajnca, pobedio je u vremenu od 2 časa i 52 minuta, što treba primiti s rezervom, jer je to bilo izvanredno vreme za najtežu atletsku disciplinu. Oni su i određeni da brane boje Srbije na petim Olimpijskim igrama u Stokholmu.
Uz pomoć Vlade Srbije i naloga od 4.000 dinara, koji je potpisao lično ministar Nikola Pašić, prvi srpski olimpijski tim je 12. juna 1912. krenuo vozom za Stokholm. Tu srpsku reprezentaciju predvodili su pešadijski kapetan Svetomira Đukića, direktora Srpskog olimpijskog kluba, konjički poručnik Dragutin Vojinović, sekretar i ing. Andra Jović, stručni vođa. Olimpijski tim je sa beogradske stanice ispraćen uz pucanju prangija. Dušan Milošević je imao nadimak „Najbrži Srbin”. Bio je svestran sportista, i sem u fudbalu takmičio se u atletici i plivanju. Ondašnja štampa ga je opisivala kao „kao najbrže krilo” jer je umeo da „napusti fudbalski teren na minut-dva i osvoji trofej u nekoj sprinterskoj disciplini i potom se sa peharom vrati u utakmicu”.
Milošević je na petoj Olimpijadi startovao 23. juna u kvalifikacijama i stigao treći u svojoj grupi. Ovaj prvi srpski olimpijac, se posle trke u kvalifikacijama na 100 metara srušio na cilju. Istraga je dokazala da je u njegovom organizmu bilo arsena, ali je sve brzo zataškano. Tomašević je 1. jula nastupio u maratonu i u konkurenciji 62. takmičara stigao trideset i sedmi, u vremenu 2 časa, 47 minuta. Direktor Svetomir Đukić, koji je u Stokholmu počeo svoje prijateljevanje s Pjerom de Kubertenom, osnivačem modernih Olimpijskih igara, u službenom izveštaju sa puta piše: ”Posle jače agitacije među članovima Međunarodnog komiteta, a u vezi sa povoljnim uspehom naših trkača, učinilo je da je na poslednjoj sednici Međunarodnog komiteta primljen Srpski olimpijski komitet u međunarodnu zajednicu”.
Desilo se, međuti, d aje duh Olimpije više puta polomljen i skrnavljen. Devedesetih godina Srbima je zabranjeno da se pod zastavom SRJ takmiče na Olimpijadi. Danas je to zabranjeno srpotistima Rusije. Na Olimpijskim igrama u Švedskoj pre 110 godina austro-ugarski moćnici su pokušali da otruju srpskog trkača Miloševića. Na Olimpijadi u Francuskoj srpskoj bokserki Natariji Šadrini oduzeta je pobeda protiv kineske bokserke na nagovor međunarodnog žirija, jer je naša bokserka rođena kao Ruskinja. Učinjeno je to da Natalija Ruskinja ne osvoji olimpijsku medalju u Parizu 2024. godine.
Piše: Marko Lopušina