Piše: Marko Lopušina
Navršilo se četvrt veka od zvanično proklamovane politike ulaska Srbije u EU. U međuvremenu i Beograd i Brisel igraju se ćorave koke.
Po meni Srbija jeste Evropa, ali nije član političkog klana koji se zove Evropska unija. U taj klan se ulazi tako što plaćaš članarinu, delom u devizama, a delom u gubljenju svog državnog integriteta. Ulaskom u EU ova evropska liga uzima palicu kojom diriguje i upravlja zemljama članicama. A to sadašnja vlast u Srbiji ne želi, jer ne trpi nikog drugog sem sebe na prestolu.
Vlast u Srbiji se održava jakom nacionalnom politikom, širenjem fama o svetskoj ugroženosti nacije i pričama kako je srpska vlast jedini spasilac naroda. U toj šarenoj priči EU je stranac, neprijatelj srpskog naroda, koji u Srbiju šalje svoje špijune, a po svetu širi netrpeljivost prema Srbima kroz drugu šarenu priču da su „Srbi mali Rusi“.
Jedan beogradski proamerički list to je ovako opisao:
Naslovnu stranu srpskog paradržavnog dnevnog lista od petka, 17. aprila, „ukrasila“ je karikatura čoveka u srpskoj narodnoj nošnji, sa šajkačom i opancima, kako stoji naspram EU zvezde čija mu se jedna žuta ruka pruža, dok mu druga, u obliku omče za vešanje, stoji ispred glave.
EU kao pretnja je najagresivniji registar. U prorežimskim medijima Brisel ne pregovara. On preti. Svako saopštenje o zahtevu za poštovanje vladavine prava prevodi se kao „mešanje u unutrašnje stvari“, a svaki izveštaj Evropskog parlamenta kao napad na Srbiju.
Naslov teksta tvrdi da Brisel isporučuje „kombinaciju pritisaka i pretnji“. Evropa kao dželat, Srbija kao žrtva u nacionalnom kostimu.
Iako je najveći trgovinski partner Srbije, najveći izvor investicija i najveći donator, Evropska unija ne dobija adekvatan prostor u medijima bliskim srpskoj vlasti.
Navršilo se četvrt veka od zvanično proklamovane politike vladajuće demokratske struje ulaska Srbije u EU. Zvanični Beograd već 14 godina javno odbija usluge EU, iako prima deviznu pomoć zvaničnog Brisela, dok EU prebacuje Srbiji da ne poštuje uslove učlanjenja, a u stvari drži našu zemlju u čekanju, jer Evropi odgovara nestabilna i ekonomski okupirana srpska država.
Kako bivši srpski predsednik Boris Tadić danas otkriva, EU je dovela naprednjake na vlast u Srbiji i zato tesno sarađuje:
„Evropska unija je dala podršku Srpskoj naprednoj stranci u dolasku na vlast. Tih nekoliko sati pred kraj izbora 2012. godine, kad se veoma odlučivalo, oni su čestitali Tomislavu Nikoliću. I to nije bilo slučajno. To su uradili predstavnici Evropske komisije u tom trenutku, ja znam i ko tačno, po čijem nalogu tačno, ja to danas znam…“ – izjavio je Tadić.
I prećutao da su tada, 2012. godine, i neki opozicionari bili za dolazak SNS na vlast.
Od tada i do danas zvanični Beograd i Brisel igraju se ćorave koke, koja ne može da nađe ulaz u kokošinjac zvani EU.
Dok Srbija tvrdi da ispunjava evropske uslove i upisuje evropske standarde u svoje zakone, dotle evropski klan tvrdi da mi ne poštujemo slobodu govora i medija, kao i ljudska prava.
I dok vlast Srbije traži ispunjenje potpisanih sporazuma u krilu EU sa tzv. Kosovom, dotle Evropa ćuti na nasilje albanskih vlasti nad kosovskim Srbima i odbijanje da formira Zajednicu srpskih opština.
Na svim sastancima u Briselu i sa međunarodnim zvaničnicima predstavnici Beograda su isticali da je nužno hitno formiranje ZSO, kao i da je sva pitanja potrebno rešavati dijalogom.
Nasuprot tome, Priština nastavlja sa jednostranim i protivpravnim potezima, a položaj Srba na Kosovu i Metohiji postaje sve teži.
A EU ćuti, jer ne sme da prizna da je tzv. nezavisno Kosovo tvorevina SAD protiv Nemačke i Evropske unije. I da zbog Vašingtona i Bele kuće zvanični Brisel ne sme da se meša u odnose Prištine i Beograda, ni u poslove tzv. nezavisnog Kosova.
Pojedini opozicionari smatraju da je SNS izneverio zvaničnu politiku Srbije i tajno odustao od Rezolucije iz 2013. godine o pristupanju EU:
„Srbija je aplicirala za punopravno članstvo u Evropskoj uniji, a ne za parcijalno učešće u jedinstvenom tržištu ili selektivno uključivanje u pojedine politike EU.
Tu politiku je uspostavila vlada Zorana Đinđića i svaka naredna je to imala bar kao formalni strateški cilj. Kažem formalni, jer je jasno da već punu deceniju režim ne vodi Srbiju ka Briselu, već je vodi u drugom smeru.
Svako odstupanje od tog cilja bez odluke Narodne skupštine predstavlja kršenje važeće rezolucije i samovoljno menjanje strateškog pravca države.
Posebno zabrinjava činjenica da građani Srbije o mogućoj promeni kursa saznaju iz nemačkih medija, a ne kroz institucionalni dijalog u sopstvenoj zemlji.“
Ima Srba koji kritikujući ponašanje EU kažu da zvanični Brisel svojim tihim bojkotom zvaničnog Beograda zapravo „sam gura Srbiju u ruske ruke“.
A za to nam prete uvođenjem stroge kontrole ulaza na granicama EU.
Vlast u Beogradu je pokušala da brzim vozom „Soko“ preko Budimpešte uđe u EU pre nego nam zaoštre uslove međugraničnog prolaza, ali ta kampanja nije uspela, jer je u Mađarskoj promenjena vladajuća garnitura.
U takvim nejasnim uslovima i jedna i druga strana, srpska i evropska, govore svoje poluistine, čime odlažu zvanični prijem Srbije i kupuju vreme potrebno za obmanjivanje javnosti i za čuvanje svog statusa kvo.
Ovakva šarena laža najviše pogađa srpski narod koji očekuje da postane evropski.
EU daje kredite i pruža finansijsku pomoć Srbiji jer ne želi da ima još jednog gubitnika u svom okruženju i ne želi da izgubi kontrolu nad zvaničnim Beogradom.
EU je preko Venecijanske komisije uputila zahtev Beogradu da promeni tzv. Mrdićeve zakone i stanje u pravosuđu vrati na pređašnje stanje.
Srbija je poslušala Venecijansku komisiju jer ne želi da bude u direktnom sukobu sa EU. I Srbija ne želi da joj se kao kazna uvede embargo na finansijsku pomoć iz Brisela.
Srbija je od EU već dobila oko 5 milijardi evra, što je više od ulaganja Rusije i Kine u našu zemlju.
Prećutno u Beogradu se zna da Evropsku uniju država Srbija interesuje kao teritorijalni prostor za Nemce, da se dokopaju juga Starog kontinenta i prilaza Turskoj, kao njihovoj najdražoj koloniji.
Turska je za Nemačku izvoznik hrane, kože i jeftine radne snage.
Ulaskom u EU naših komšija Rumuna i Bugara, a potom i Hrvata, desilo se ono za čim EU najviše žudi u procesu proširenja svog političkog klana – došlo je do masovnog izvoza jeftine radne snage iz Rumunije, Bugarske i Hrvatske u Nemačku, Austriju i Francusku.
Privredni potencijal EU je ojačao, a potencijal ovih balkanskih država je opao, pa su Bukurešt, Sofija, Zagreb i ostali južni gradovi danas prazni.
Na rad u ove zemlje odlaze Srbi iz srpskih balkanskih zemalja – Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine.
Jeste EU u Rumuniji, Bugarskoj i Hrvatskoj izgradila moderne saobraćajnice, ojačala elektroprivredu i razvila svetski turizam, ali su Rumunima, Bugarima i Hrvatima poskupele putarine, struja i letovanja na moru.
Da li će se to dogoditi i Srbima kada uđu u EU?
Da, Srbija će finansirati EU svojom jeftinom radnom snagom, svojim putarinama, cenom energenata i kao kolonija koja prodaje strane artikle, cenama hrane i pića u najbrže rastućim marketima firme „Lidl“.
Uostalom, zemlje EU već drže sve izvore i proizvodnju flaširane vode za piće, kao i proizvodnju srpskog piva i prodaju mesa za domaćinstva.
Treba znati da EU ima država i institucija koje sprovode odluke Drezdenskog kongresa iz prošlog veka o ponižavanju i poništavanju srpskog naroda i naše crkve. Dokaza za to ima jako mnogo. Najsvežiji stiže iz Evropske kuće fudbala:
Tokom utakmice protiv Lila, navijači Crvene zvezde (Delije) su razvili veliku koreografiju sa pravoslavnom ikonom Svetog Simeona i transparentom na kom je pisalo: „Neka nas naša vera dovede do pobede“.
Disciplinsko telo UEFA kaznilo je klub sa ukupno 95.500 evra. Od tog iznosa, 40.000 se odnosilo na sam transparent, koji je okarakterisan kao poruka neprikladna za sportski događaj koja narušava ugled fudbala.
Dakle, za UEFA je neprikladan pravoslavni i hrišćanski tekst transparenta srpskog naroda, a nisu neprikladne poruke navijača iz EU koji veličaju homoseksualizam – bila je reakcija jednog nemačkog poslanika u Bundestagu.
EU istovremeno omalovažava srpsko učešće u oslobađanju Starog kontinenta od Turaka i od nemačkih nacista. Ponižava pravoslavni svet Rusije i Srbije, a prisvaja pravoslavce Rumunije, Bugarske i Grčke, i time deli i svađa istočne hrišćane.
U svesti srpskog naroda postoji saznanje o ovakvoj EU, pa time i prećutni otpor da „Srbi sa đavolom tikve sade“.
Opozicija pak EU vidi kao demokratiju bez koje se ne može.
Opozicija u Srbiji tvrdi da smo od članstva u Evropskoj uniji danas onoliko daleko koliko smo udaljeni od demokratske i uređene države.
Srbija je danas u lošijem stanju nego pre dvanaest godina kada su počeli pregovori o pristupanju.
Opozicija je tužila vlast u EU da krši izborna prava građana, autonomiju univerziteta i pravosuđa, kao i slobodu medija. Da primenjuje političko nasilje radi očuvanja svoje vladajuće pozicije.
EU je reagovala jasnim porukama vlastima u Srbiji da se dovedu u red. Čak je zapretila i obustavljanjem pomoći od 1,5 milijardi evra, ali ta pretnja je i kod vlasti i kod naroda shvaćena samo kao političko upozorenje.
Narod, a i opozicija, znaju da EU održava današnju vlast u Srbiji, jer od nje mogu evropske sile da dobiju sve što im treba i što traže. Od prirodnih resursa do stručnih kadrova i jeftine radne snage.
Očigledno je da EU drži Srbiju na uzici i cima je kad treba da joj zapreti da bude poslušnija i kooperativnija.
Napokon, Evropska komisija EU nije donela nikakvu odluku o zamrzavanju finansijskih sredstava za Srbiju, već samo procenjuje da li su ispunjeni postojeći uslovi za isplatu novca, što je uobičajena praksa, a to su odmah preneli i hrvatski mediji.
Poslednje dve godine EU povlači svoje odluke o proširenju Unije, jer se njene države članice zbog rata u Ukrajini nalaze u političkoj i ekonomskoj krizi.
Nemačka traži pro forme proširenje, uz garancije za sigurnost i bezbednost, a Francuska je protiv novih članica EU.
Nesloga je razlog što članice EU nisu postale Crna Gora i Moldavija.
Dok su Ukrajina, Albanija, Severna Makedonija i Srbija gurnute na klupu za dugo čekanje, jer su rizične zemlje, sa malim tržištem i bez političkog autoriteta.
Procena je da EU ne bi gotovo ništa dobila ekonomski i finansijski učlanjenjem Ukrajine, Albanije, Severne Makedonije i Srbije.
Da ih ne bi obeshrabrila i gurnula od sebe, EU politički koketira sa proširenjem na ove zemlje.
Brisel nama pruža ruku, ali nam istovremeno stavlja i „uzde“ u vidu ugovora, kako bi bio siguran da ćemo nastaviti putem koji smo zacrtali, bez obzira na izborne turbulencije koje često donose smene vlasti na čitavom Balkanu.
Prošle su godine kada se kroz pregovore moglo prolaziti samo tehničkim štikliranjem obaveza.
Danas EU traži suštinsku transformaciju društva koja podrazumeva i političko pomirenje oko temeljnih vrednosti, što je u Srbiji i u Crnoj Gori i dalje na nivou teorije.
Unutrašnja kohezija je postala sinonim za evropsku integraciju.
Neki na Balkanu to doživljavaju kao grubo uslovljavanje EU ili kao ucenu iz Brisela.
Takvo ponašanje EU ima svoje posledice.
U vreme demokratske vlasti čak 60 odsto građana Srbije bilo je za članstvo u Evropskoj uniji, jer su joj verovali da može da nas odvede u svetlu budućnost.
U međuvremenu, proces pristupanja EU traje predugo i izneverena su očekivanja nastala tokom 2000. godine.
Danas je od svih država Zapadnog Balkana naša zemlja na ubedljivo poslednjem mestu i kada se radi o poverenju u EU i kada je reč o stavu prema ulasku u EU.
Jedna skorašnja anketa je pokazala da 59 odsto naših ljudi ne veruje u EU, a samo 36 odsto veruje u Evropsku uniju kao razvojnu opciju za napredak Srbije.
U Albaniji je podrška građana EU čak 84 odsto, a u Crnoj Gori 66 procenata.
Stručnjaci Centra za evropsku politiku iz Beograda na to kažu:
– S jedne strane, postoji skepticizam prema EU, a s druge strane pesimizam u vezi sa članstvom u EU.
Građani Srbije posmatraju EU kao aktera sa dvostrukim standardima i što se bude uvećavalo to mišljenje, skepticizam će rasti.
Građani Srbije vide da EU donosi određene vrednosne koristi, ali EU treba da dokaže da se oslanja na te vrednosti.
Ne postoji utisak da će ulazak u EU dovesti do ekonomskog prosperiteta kao što je, recimo, takvo mišljenje postojalo prilikom potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU.
Skepticizam kod Srba prema EU šire domaći političari, kao i Srbi iz rasejanja.
Političari upozoravaju da bi prijem Srbije u EU „naterao“ zvanični Beograd da se odrekne Rusije, da prizna granice sa Kosmetom, Bosnom i Crnom Gorom, čime će gubiti svoj politički autoritet na Balkanu.
Naši gastarbajteri iz Nemačke i Francuske upozoravaju da je „Evropa sve starija i sporija, da je u velikoj socijalnoj i privrednoj krizi, da je standard drastično opao i da EU nije više unija spasa za male zemlje“.
To za posledicu ima i stav građana Srbije, po kome čak 35 odsto građana naše zemlje ne zna ni da li je dobar, ni da li je loš ulazak Srbije u EU?