Piše: Marko Lopušina
Otvoreno je Svetsko prvenstvo u fudbalu 23. po redu. To je prilika da gledmao igru mnogih reprezentacija, u čijem stvaranju su učestvovali naši treneri i igrči. Tako će srpski fudbalski stil da bude prisutan na zelenom terenu Mundijala
Mundijal zajednički organizuju 16 gradova domaćina u tri države – 11 u SAD (Atlanta, Boston, Dalas, Hjuston, Kanzas Siti, Los Anđeles, Majami, Njujork, Filadelfija, San Francisko, Sijetl), tri u Meksiku (Gvadalahara, Meksiko Siti, Monterej) i dva u Kanadi (Toronto i Vankuver). Interesantno je da su srpski treneri i fudbaleri u ovim zemljama razvijali fudbalsku igru, a to su činili i u Australiji, Kini i po Africi.
Treba znati da su Srbi stvarali fudbalske kulbove i reprezentacije u SAD, Kanade, Meksiku, ali i dalekoj Australiji. U SAD je američka vlada odlučila početkom sedamdesetih da razvija evropski fudbal, kao sport, ali i kao biznis. Taj posao na državnom nivou poveren je Henriju Kisindžeru, državnom sekretaru, koji je postao glavni selektor državnog tima SAD i sekretar profesionalne fudbalske lige.
Kisindžer je saradnju počeo sa Milanom Mandarićem i dr Acom Obradovićem, vlasnicima timova u Kaliforniji i Kanadi. Kruna tog fudbalskog posla dogodila se dve decenije kasnije, kada državni sekretar Kisindžer, golman u mladosti u Minhenu, poznavalac srpskog fudbala zapošljava Srbina, genijalnog Velibora Boru Milutinovića kao selektora i glavnog trenera državnog tima SAD.
Kako se to dogodilo pričao mi je Milutin Šoškić Šole, legendarni vratar “Partizana”, “Kelna” i reprezentacije Jugoslavije, koji je bio trener američkih državnih golmana:
Rođen sam na Kosmetu 1936. Igrao sam za crno-bele na 500 utakmica, pa za nemački “Keln”. Napustio sam Nemačku u nadi da ću se vratiti u Beograd i ponovo obući crni golmanski dres. Nisam znao, niti sam mogao verovati, da ljudi koji su me prodali Nemcima bez mog znanja, neće hteti da me prime nazad u “Partizan”, iako su svi igrači to tražili. Umesto da branim gol crno-belih, dozovoljeno mi je da budem golmanski trener. Sa 31-om godinom života bio sam tada najmlađi učitelj u jugoslovenskoj fudbalskoj ligi – pričao mi je Šole.
Po završetku Više trenerske škole pet godina bio je trener u OFK “Beogradu”, drugoligaša FK “Kikinda” i pomoćnik trenera golmana FK “Partizan”. Početkom devedesetih godina prošlog veka Bora Milutinović je počeo da priča Milutinu Šoškiću kako se evropski fudbal ubrazno razvio u SAD.
Govorio mu je o tome kako je fudbal u Americi državni posao, koji vodi državni sekretar Henri Kisindžer. On je bio Evropljanin, neuspeli golman “Bajera” iz Minhena, ali ponajbolji američki diplomata. Pune dve decenije radio je na razvoju evropskog fudbala u SAD, prvo kao sport, a potom kao biznis. Kisindžer je doveo evropske, pa i srpske fudbalere u Ameriku da igraju na velike golove “saker” ili na male golove “indor”.
Moj prijatelj Branko Perovanović, sportski novinar i menadžer odveo je Boru Milutinovića kod Henrija Kisindžera i ovaj je postao selektor reprezentacije SAD u fudbalu. Bio sam prvi trener golmana “Partizana” kada me Bora Milutinović pozvao da budem njegov pomoćnik u pripremi američke reprezentacije za Svetsko fudbalsko prvenstvo 1994. godine. A onda me nagovorio da nastavim da treniram američke fudbalske golmane u državnom timu SAD – pričao mi je Milutin Šoškić.
U AMERIKU PREKO SRBIJE
Konačno, Beograd je Šole napustio 1992. godine kada je shvatio da je i kod nas fudbal postao samo biznis. Svojim očima je gledao kako se rasprodaju najbolji srpski igrači i kako srpski fudbal umire. Odlučio je zato da radi kao profesionalni trener u zemlji u kojoj je fudbalska igra imala onu početničku nevinost, lepotu, energiju, entuzijazam.
– Prešao sam u Ameriku, da treniram golmane, kada je, lično državni sekretar Henri Kisindžer dolazio da obiđe državni tim. Živeo sam i radio u Kaliforniji od 1993. do 2006. godine. Za to vreme Amerikanci su učestvovali na četiri Svetska prvenstva i imali nekoliko kvalitetnih golmana kao što su Bred Fridel, Kejsi Keler i Tim Hauard – ispovedao mi se Šole.
I nastavio:
Golmana Tima Hauarda sam otkrio na košarkaškom igralištu, kad je imao petnaestak godina. Pošto sam video da zakucava, prišao sam mu i pitao ga čime se bavi? Rekao mi je da igra fudbal u školi, pa sam ga pozvao da dođe na trening. Kad je 2003. odlazio u “Mančester junajted”, desetak minuta je plakao na mom ramenu.
Taj period fudbalskog entuzijazma državnog sekretara Henrija Kisindžera i državnog fudbalskog tima SAD trajao vrlo kratko. U SAD evropski fudbal se brzo utopio u američku industriju zabave. Zarada i profit od fudbalske igre na zelenoj travi, sa golišavim devojkama i ogromnim reklamama vremenom su postali važniji od driblanja, šutiranja i davanja golova. Danas je fudbal u Americi veliki posao u kome se vrti ogroman novac.
Nema zato u meni više mnogo ljubavi prema fudbalskoj igri – govorio mi je Milutin Šoškić Šole kao da se opraštao od života te 2018. godine – Neprestano se vraćam sećanjima na moje selu Jablanicu, na Peć, na Beograd. Živim u nadi da ću opet osetiti onu staru ljubav među ljudima, koja me svih ovih godina, u tuđini, vezivala za Srbiju.
Milutin Šoškić, penzioner sa polomljenim nogama i sa štapom u ruci živeo je u malom stanu na Karaburmi u Beogradu. Deca mu mu bila u Americi. Njegov fudbalski drug i prijatelj Bora Milutinović je za to vreme “pravio” fudbalske reprezentacije po svetu.
Kako mi je Šole pričao Bora, momak iz Bajine Bašte, koji je sa braćom igrao od 1958. godine fudbal u OFK “Beogradu” i “Partizanu”, postao je zvanični trener FIFA. Velibor Bora Milutinović je kao selektor ili savetnik FIFA direktno i indirektno učestvovao na šest različitih Svetskih prvenstava u fudbalu – Meksiko 1986., Italija 1990., SAD 1994. Francuska 1998. godina, Koreja-Japan 2002. i Katar 2022. godina.
Kada je vodio tim Meksika na Svetskom prvenstu 1986. imao je 52 pobede, 20 poraza, 172 data gola i 101 primljeni gol. Uspešnost ove reprezentacije je bila vrhunska – 65,38 odsto. Sa timom SAD imao je mnogo više uspeha. Učešće na Svetskom fudbalskom prvenstvu 1994. godine u Americi ostvaren je sa 30 pobeda, 31 nerešenim rezultatom i 35 poraza. Dato je 116, a primljeno 110 golova. Uspešnost ekipe SAD bila je 47,40 odsto. U svetsku fudbalsku elitu Bora je odveo državni tim Meksika, Kostarike, Nigerije, SAD, Kine i Katara – otkrio mi je Milutin Šoškić, koji je bio osam godina stariji od Milutinovića.
Šole je preminuo 27. avgusta 2022. godine u Beogradu. Imao je 85 godina. Od Šoškića su se oprostili ekipa FK “Kelna” i FS SAD. Legenda beogradskog fudbala sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju. Velibor Bora Milutinović kao svetski čovek živi u Meksiku, Kataru i Srbiji.
SOCCER NA SRPSKI NAČIN
Na američkom kontinentu već pola veka postoje srpski etnički i amaterski klubovi, čiji igrači ne igraju samo soccer na srpski način, već razvijaju nacionalni identitet Srba u Americi. Na prelazu u 21. vek u SAD su postojala dvadesetak značajnijih srpskih fudbalskih ekipa. FK „Beograd“ u Mičigenu, FK „Srbija“ u Njujorku, FK „Ujedinjeni Srbi“ u Ohaju, Kaliforniji, Viskonsinu i Ilinoisu. Posebno je jak klub „Karađorđe“ iz Klivlenda, koji je četiri puta bio prvak u državi Ohajo. Njega je vodio Vojkan Spasić.
Igrači iz ekipe „Ujedinjeni Srbi“ u Čikagu zvanično su bili prvaci države Ilinois i srednje Amerike u velikom nogometu. U svim ovim timovima je bilo registrovano oko 5.000 igrača. Vodili su ih nekadašnji iskusni fudbaleri, Aca Obradović i Vladislav Bogićević iz „Crvene Zvezde“, zatim Milan Stojsavljević, Mića Vasiljević, Voja Vla, Milan Kragujevac. Ljubiša Vasilić iz Milvokija bio je najbolji trener ekipe „Ujedinjeni Srbi“ iz Viskansina i član američke Kuće slavnih u fudbalu.
Loptanje na velike golove postoji i u srpskoj zejdnici u Kanadi. Tamo su fudbal razvijali Milan Mandarić i dr Aca Obradović tokom sedamdeseti godina. Danas u Kanadi postoje poluprofesionalni i amaterski srpsku fudbalski timovi, u kojima igraju Srbi, Kanađani i novi doseljenci iz Afrike i Azije. Najpoznatiji srpski tim je “Beli orlovi” iz Toronta. A najpoznatiji igrač našeg porekla je Marko Jevremeović, član šampionske ekipe “Fordž” u Kanadi.
U SAD su srpski fudbaleri imali više uspeha i domogli se američke slave. Splitski majstor lopte Slaviša Jovanović Žungul, požarevački mladić je u Kaliforniji sedamdesetih godina bio je “gospodar malog fudbala” (indor). U klubu “San Dijego soccers” postao je “car velikog fudbala”. Sa timom “Golden Bay Earthquakes” takmičio se u američkoj ligi NASL. Godine 1984. proglašen je za najboljeg igrača američke fudbalske lige.
I fudbaler Predrag Preki Radosavljević iz beogradskog „Čukaričkog“ postao je slavan u SAD, jer je uveo Amerikance na Svetsko prvenstvo u Francuskoj. Zato je dobio nadimak Američki Pele. Posle dve decenije igranja fudbala Preki je bio američki trener ekipe „Sijetl saunders“.
Iz beogradske „Crvene Zvezde“ u Ameriku 1981. godine stigao i mladi užički dribler Srboljub Srba Stamenković. Čuveni „zvazdaš“ Petar Peca Popović je za Srbu govorio i pisao da je bio „Elvis Prisli lopte“. Stamenković je bio Srbin koji je sam otkrio fudbalsku Ameriku.
Poslednjih godina među najbolje fudbalere u SAD spadaju mladići srpskog porekla Strahinja Tanasijević, Jovan Mijatović, Marko Ilić, Đorđe Petrović, Nikola Petrović, Ranko Vasiljević, Rade Novaković, Novak Mićović, fenomenalni Dejan Joveljić i Njemanja Radoja. Kako je FIFA odlučila SAD je domaćin Mundijala 2026. godine, zajedno sa Kanadom i Meksikom, što znači da će ovih narednih nedelje evropski fudbal opet da vlada Amerikom.