Piše: Marko Lopušina
SKROMNI LJUDI VELIKE SILE
U Pekingu, koji je ukrasna bašta države za pokazivanje strancima i svom narodu, vidljivo je siromaštvo prosečnog Kineza kao skromni stil života i skromno znanje o ostatku sveta. Tu milioneri žive u kućercima, a ne u vilama.
Naša poseta Kini ličila je na putovanje u budućnost. Upoznali smo Peking, koji ima devet miliona stanovnika. I isto toliko mopeda, bicikala i automobila. Posetili smo Tjenanmen i Zabranjeni grad, u kome je sedište kineskog Parlamenta i Vlade, ali i jedan od najlepših parkova Dalekog istoka. Na Kineskom zidu hodali smo i gledali u najveću ljudsku zidanu tvorevinu na planeti. Ispod nas je bila Mongolija, a koji kilometar dalje Južna Koreja.
Videli smo u kineskoj prestonici najnoviji američki “ajfon 18” i najnoviji pekinški džip, koji osvajaju svetska tržišta. Saznali smo da čuvena pekinška patka po svojoj popularnosti u Kini nadmašuje pandu. A da Kina nadmašuje SAD i Japan u proizvodnji vozila na struju.
Šetali smo ulicama grada u kome je naš Nikola Tesla ime i naziv devet uglednih institucija. U kome kineski studenti uče srpski jezik na tri katedre u prestonici i još šest katedri širom Kine. Srpski je jedan od četiri najpopularnija strana jezika u Pekingu.
Kinezi su nam prilazili sa osmehom, zapitkivali nas za Mao Ce Tunga i Tita, za predsednika Srbije i predsednika Kine, za Novaka i Jokića. Uverili smo se da Peking obožava Srbe i da će iduće godine poslati nove Kineze koji govore srpski da žive i rade u Srbiji. U Pekingu postoji srpska kolonija, koju čine poslovni ljudi i profesori, sportisti, umetnici, kao i diplomate. Naša ambasadorka i dve profesorke govore kineski, ostali Srbi ga uče.
Učenje kineskog jezika Srbima, poslovnim ljudima, a i turistima često donosi mnogo smeha. Naime, mandarinski jezik kojim govore Kinezi, onaj znakovni, jezik je glasovnih nijansi, koje često određuju značenje svake reči. Tonovi tog jezika su jedna od najvećih zamki, jer mala promena u izgovoru može potpuno promeniti značenje. Tako reč lǎoshī (老师), profesor, lako može postati lǎoshǔ (老鼠), miš. Slično je i sa rečima tāng (汤) – supa, i táng (糖) – šećer, kada je jedan pogrešan ton bio dovoljan da naručena stvar dobije neočekivan oblik. U kineskim restoranima jednom prilikom umesto očekivane kafe sa šećerom, na sto je stigla i supa, jer je konobar pokušao da protumači moj, ne tako dobar izgovor.
KINEZI VOLE STRANCE
Hrana je danas glavni simbol Kine i Kineza. I to je po meni razumljivo, jer Kina ima 34 provincije, 4 posebna regiona i 1,5 milijardi ljudi. To je isto toliko usta, kojima svakog dana treba 1,5 milijardi komada paradajza ili šaka pirinča. Kinezi su vekovima bili gladan narod, pa se kod njih stvorio običaj da prilikom susreta pitaju: „Da li si jeo ili jela?” (nǐ chī fàn le ma?)
To nije samo pitanje o gladi i obroku, već je to prijateljski pozdrav i način da se pokaže pažnja. Stranac to ponekad shvati doslovno i počne da objašnjava šta je jeo, dok Kinez zapravo samo želi da kaže: „Kako si?”
Kinezi vole strance, pa iako ne govore čak ni ruski, koji su decenijama učili, ni engleski, koji ih osvaja preko računara, trude se da pokažu svoje istorijsko gostoprimstvo. Srdačno su nas pozdravljali, fotografisali se sa nama, a mlada daktilografkinja Li poslala nam je zajedničke snimke iz Velikog parka Zabranjenog grada.
Kinezi nemaju sluh za evropske jezike, ni za latinicu, iako od Kulturne revolucije 1949. godine imaju zvanično u upotrebi mandarinsko znakovno pismo i kinesku latinicu, koja danas dominira u IT sektoru i elektronskim medijima. Mladi Kinezi i poslovni ljudi koriste mobilni prevodilac da sa strancima razgovaraju ili pisanjem ili govorom tog elektronskog aparata.
Za dve nedelje boravka u Pekingu uverio sam se da Kinezi nisu po boji kože žut narod. To je istorijski izraz koji se koristio za opis nekih istočnoazijskih populacija, ali je biološki netačan. Kinezi nemaju u telu mnogo melanina, kao i drugih pigmenata i prokrvljenost kože kao belci. Kod mnogih Kineza koža može imati svetao ten sa blago žućkastim ili maslinastim podtonom, ali ima Kineza sa severa sa gotovo belim tenom i Kineza sa juga Kine sa crnpurastim tenom.
SJAJ BELOG LICA
Kinezi, a posebno Kineskinje, obožavaju belu boju lica, jer se koristila na carskim dvorovima, u svečanim prilikama i kulturnim predstavama kao simbol ljudske lepote i vladarske čistote. Tradicija je da se Kineskinje ne sunčaju, da posebnim maskama štite lice od sunčevog crvenila ili tamnjenja kože, da bi prikazale svoju lepotu tela, ali i duše. Sjaj njihovog belog lica kombinuje se sa svilenom narodnom odeždom, u kojoj i mladi i stari šetaju po gradu, posebno po parkovima. Njihovi snimci se prodaju u kineskim radnjama kao moderne razglednice iz „Severne prestonice Beijing”. U Pekingu nema plavuša i plavušana, tetoviranih mladih ljudi, svi su crne kose, srednjeg rasta i brzog jezika. Vole da viču kada govore, jer imaju skriveni vatreni karakter.
Posebno uočljiva karakteristika Kineza danas je da nose naočare za vid. Peking je grad sa najviše takvih naočara na licima ljudi u svetu. Kratkovidost (miopija) je naročito česta zbog neobične kombinacije genetike i načina života Kineza. Istorijska neuhranjenost naroda Kine, ali i životni stil podređen čitanju, učenju, crtanju, slikanju, preciznim manuelnim radovima opteretili su vid i oslabili ga. Dugo kinesko gledanje sa male udaljenosti na slova, tekstove, tabele, crteže povezano je sa većim rizikom od razvoja i napredovanja miopije.
Kinezi su se u istoriji malo bavili sportom na otvorenom, a više čitanjem. Sada to više nije praksa. Postali su svetski prvaci u plivanju, atletici. Tenis i košarka su popularniji od fudbala. Kinezi se hrane, uglavnom, povrćem koje je pareno, bareno, kuvano, servirano u toploj vodi sa tragovima mesa. Danas to više nije slučaj.
HRANA JE LEK
Kinezi u Pekingu jedu masovno pekinšku patku, pečenu. Patka je postala uvaženiji simbol Kine od pande. Jer pandi je sve manje, zbog ugrožavanja njihovih staništa i šuma bambusa novogradnjom, a pataka je sve više, jer se koriste u pirinčanim poljima kao borci protiv insekata i drugih štetočina. I kad patke ostare, ostave potomke na poljima, one završe na trpezi kao pečenje. Cena pečene pekinške patke u uličnim restoranima je 4000, a u prodavnicama 2000 dinara. Zahvaljujući većoj potrošnji mesa, a i pataka, mladi Kinezi rastu i viši su od svojih roditelja.
Ipak, i danas u Kini, koja ima 1,5 milijardi ljudi, mnogo toga zavisi od hrane. Vlast je, poštujući tradiciju, ishranu bazirala na toploj vodi i povrću. Hladna voda sa ledom nije zdrava, kažu Kinezi. Svaki prosečan Kinez kog sam sretao po Pekingu jede u 11.30 h iz svoje činije, koja prima jedva 0,6 litara hrane. Reč je o povrću u toploj vodi (hot-pot) sa mnogo raznovrsnih začina, koji daju ukus toj supi ili čorbi ili kuvanom, barenom, parenom povrću sa komadićima mesa. Kina ima svinjetinu, pačetinu, govedinu i ribu, u nekim oblastima manje, negde više, ali je u ishrani naroda meso ujednačeno. Nema ga mnogo, ali ga ima.
Grad od devet miliona stanovnika u svom okruženju ima još 15 miliona ljudi, koji dolaze na posao u prestonicu. Sav taj narod od 11.30 h do 13.30 h ruča, odmara i spava gde stigne. Peking ima nešto više od 100.000 restorančića brze hrane, kantina i restorana, koji su u vreme ručka puni. Ručak košta, kako gde, od 5 dolara do 50 dolara.
Hrana je u Kini lek, ali i socijalna briga države. Treba nahraniti 1,5 milijardi ljudi svakog dana. Zato je ručak jeftin, a kapućino ili sladoled osam puta skuplji, jer su luksuz za Kineze. U Pekingu nema mnogo mesara. Meso se kupuje u ogromnom marketu u Čongsi ulici. U toj mesari nema prasića i jagnjića. A za pljeskavice se na ulici čeka u redu. Nema u Pekingu ni pekara, jer Kinezi ne jedu hleb, ali jedu brašnjave slatkiše. Pekare imaju Francuzi i Nemci. Kinezi jedu mnogo voća, najviše lubenice i mango.
Peking nema razvijeno vodosnabdevanje, pa se pije flaširana voda ili kuvana. Ona se masovno koristi za nacionalno piće – čaj. Njihova tradicionalna kuhinja sa toplom vodom, kuvana jela ili čajevi, bazirani su na istorijskoj kineskoj medicini, koja vodi računa o zdravlju naroda. I obezbeđuje ravnotežu i raznovrsnost namirnica u ishrani, koje imaju veliki značaj u tradicionalnoj kineskoj kulturi, medicini i zdravlju. Poslednjih godina proizvodnju prirodnih čajeva zamenili su artikli iz farmaceutske kineske industrije, koji su, takođe, u skladu sa tradicionalnom kineskom medicinom. Moderni Kinez kada sedne u novi “Tesla” automobil ostaje i postaje čovek prošlosti, sadašnjosti, ali i budućnosti.
STIDLJIVI MILIONERI
Šta je u mnogoljudnoj prestonici komunističke države sa 1,5 milijardi stanovnika tipično? Ogromne gužve, koje su normalna situacija, kada ujutro osam miliona Pekingovaca krene na posao, u škole, na fakultete. I njima se pridruže desetine hiljada turista iz ostatka Kine. Na pešačkim prelazima se u trenu nađe 300 pešaka, ali i 20 automobila, mopeda, tricikala i bicikala. Ovi poslednji, bez obzira na boju svetla na semaforima, imaju prednost i drsko kreću u svom smeru. Država je pokušala da ih uspori tako što je naredila da registruju svoje točkaše i da nose kacige.
Gde je narod, tu je i kineska policija. Obezbeđuje sve značajne lokacije i destinacije. Ima je u Glavnoj trgovačkoj aveniji, u posebnim staklenim kućicama, ali i na trotoarima. Najviše je policajaca u ograđenom prostoru Trga Tjenanmen i Zabranjenog grada, koji su centar kineske vlasti. Policajci ne nose pištolje, ali nose suncobrane. Dosta ih je u desetak javnih parkova, a posebno na Kineskom zidu, koji je 70 km udaljen od Pekinga.
To je razumljivo ako se zna da Peking godišnje poseti 380 miliona Kineza iz provincija i 6 miliona stranaca. Prosečan Kinez i policajac misli da je svaki stranac Amerikanac. A nije, više je turista Rusa i Australijanaca. Policija nas pretresa da vidi da li imamo upaljač, da ga oduzmu, jer se boje požara u carskim drvenim palatama i parkovima.
Ipak, u glavnom gradu Kine, koji je ukrasna bašta države za pokazivanje strancima i svom narodu, vidljivo je siromaštvo prosečnog Kineza, ne kao beda, već kao skromni stil života i skromno znanje o ostatku sveta. Većina Kineza živi u svojim malenim kućama, čak i u centru Pekinga, koje su sive boje i ograđene spoljnim zidovima. Kažu, zbog opakih vetrova. U njima borave i kineski milioneri, jer više vole tradicionalni kućerak sa dvorištem nego nove vile, pa se može videti moderni auto ispred male kuće zvane hutong.
Milioneri u Pekingu su skromni ljudi. Obični Kinezi su skromno obučeni. I malo plaćeni, mada se smatra da je Kina svetska velesila. Prosečna plata radnika je oko 750 evra, a stručnjaka do 1300 evra. Zadovoljni su jer nemaju imovinska opterećenja, imaju hot-pot. Kinezi u prodavnicama ne znaju šta je bakšiš. Odbio sam da uzmem pola juana u metalu i vratio novčić prodavcu, on ga je zagledao i stavio sa strane, da pita šefa, verovatno, šta sa time da radi. Jedna Srpkinja, profesorka, u vreme ručka ostavila je torbu na stolu, kada se posle 23 minuta vratila po nju, niko je nije pipnuo.
Penzioneri u Kini imaju socijalne privilegije, da ne plaćaju ulaznice u muzeje, palate, parkove, prevoz po gradu Pekingu. Kao srpski penzioneri ušli smo u velike parkove i palate sa našim pasošima. U gradu koji pravi najnovije automobile “Tesla” i robote sa imenom našeg srpskog genija, koji označava 21. vek kao započetu budućnost, imali smo problem sa hotelskim internetom, jer mu se prečesto gubio signal. Skup hotel evropskog tipa, a internet mreža bedna. Krah na mreži spasao nas je naš srpski rouming za Kinu.
I mada ova „Severna prestonica” ima velike robne kuće sa Zapada, sa brendovima i najnovijim tipovima mobilnih telefona i džipova, ipak prosečan Kinez pazari garderobu i obuću u malim radnjama i bazarima za narod. Više njih nalazi se u Silk stritu (Ulica svile), gde se prodaje prvoklasna kineska roba, a škart se izvozi u Srbiju. Glavni običaj u tim prodavnicama za narod jeste cenkanje. Kako nam je srpski kofer pukao u avionskom prevozu, u Svilenoj ulici kupili smo glanc nov kineski. Uz cenkanje ispao nam je duplo jeftinije, što je stvorilo kod nas utisak da nam se put u Peking isplatio. Kupili smo kofer, original kineske svilene gaće i duboke cipele za male pare.