Piše: Mila Filipović
Kada zapevaju odvedu vas u muziku izvorišta, kada utihnu odnesu vas na ušće vekova i vremena, u budućnost koja je satkana od prošlih niti, tonova i melodija.
Njihova tišina peva u balkanskoj autentičnosti, oni čuvaju nasleđe nepresušnom ljubavlju, njihova muzika miluje i leči. Decenijama pevaju u dva glasa, ali iz jedne duše, usporavajući vreme između daha i tišane.
U Čikagu su dobrodošli gosti, kao i pre 20 godina, jer uvek unesu lepotu pesme predaka u sadašnji trenutak, i uvek učine da nas njihovi glasovi nekako spretno vrate sebi, korenima, suštini iz koje potičemo.
Tako je bilo i prvog maja u predivnom prostoru Ephiphany art centra u kome je održan koncert za pamćenje, na kome su pored vrsnih gitarista Maje Radovanlije i Gorana Ivanovića nastupili Braća Teofilović.
“Na poziv univerziteta iz Mineapolisa, Katedre za gitaru koju drži profesor Maja Radovanlija, dobili smo poziv da napravimo koncert i radionicu za studente tog fakulteta, sa ansamblom “Mila”, koji vodi Aleksandra Veriga, ćerka čuvenog muzičara a njen deda je naš najveći muzikolog.
Ona vodi taj ansambl preko 40 godina, oni su iz Mineapolisa, Radili smo jednu radionicu i jedan concert. I eto to su razlozi zašto smo mi ovde. A zatim smo se povezali s anašim gitaristom Goranom Ivanovićem i tako je došlo i do našeg nastupa u Čikagu i ovog večerašnjeg koncerta sa Majom, i Goranom smo zaokružili priču.
Naši ljudi nas retko zovu da gostujemo u svetu, obično nas pozivaju drugi, pa tako putujemo po Indiji, Kini i svuda po svetu.”
Šta je to što vi imate u svom izvođenju a zanimljivo je za američke univerzitete i njihove studente, šta oni uče od vas?
“Ovo što mi radimo ne postoji nigde u svetu i zato smo za ljude u Americi nešto neočekivano. Oni nas pitaju koje su to skale i koji su to modusi po kojima mi pevamo. Ovo nije štimovanje po klasičnom zapadnom sistemu.
Mi ustvari pravimo sa Majom Radovanlijom savremenu muziku. Ona svira savremeni instrument, a mi pevamo arhaično i to je taj contrast koji je ljudima ovde neverovatan. Mi pevamo arhaično, a pevamo na neki metafičički način.
Zato se čini kao da smo mi izvan vremena U prošlom, sadašnjem i budućem vremenu taj glas ne može da zastari, način pevanja, u krajnjem slučaju način razmišljanja u muzici. I ljubavi prema muzici.
To je jedan od najtežih oblika pevanja, koji je na zapadu čudo. Potrebno je da se poklope kvote i frekvencije glasovne. Ali da se razumemo, mi reagujemo i na tu blizanačku vezu puno … Ništa nije unapred osmišljeno, sve je spontano i samo izlazi iz nas.
To je sve sinronizovano negde prirodno i verovatno to ljudi osećaju, kao što smo mogli da vidimo i na ovom koncertu.
Ljudi ovde razumeju koliko je ovo vredno i što nam reče jedna gospođa večeras sa Kosova, kako smo gospodstveni dok pevamo. Znate, ta muzika sa Kosova je gospodstvena. Mi smo nekad kao narod bili gospoda. Voleo bih da se mi vratimo u to vreme.
Starim stazama, starim vrednostima., poštovanju drugih, ljudi. To da bi nekog voleo ti moraš najpre da ga pošuješ, Nema odnosa među ljudima ukoliko se ne poštuju. Znači mora da postoji poštovanje prema svakom čoveku.”
Prvi put sam čula pesmu Đelem, đelem, u ovako divnom izvođenju i sa ovim tekstom. Najavili ste je kao Romsku himnu, Odakle vam ta obrada I tekst?
“Da, to nam je supruga Dragoljuba Ackovića, pokojnog, novinara i čoveka koji je završio političke nauke i prava, veliki romski inrtelektiualac, koji nas je doveo prvi put u Radio Beograd i njegova želja je bila da mi otpevamo origuinalnu temu Đelem đelem.
To je tema zvanično usvojena mislim 1971. godine, na velikom kongresu Roma u Londonu, gde se predtsavio i Jul Briner, I tada je ta pesma ozvaničena kao romska himna.
A ustvari priča je vrlo tužna i govori o tome kada iz Sarajeva voze Rome u vozu šta se sve sa njima dešava. I kada to pevamo Romima, oni umiru od tuge”.
Koncert braće Teofilović u Čikagu bio je mnogo više od muzičkog događaja – bio je susret sa korenima, sa sećanjima i sa univerzalnim jezikom duha.
Njihovi glasovi, čisti i vanvremenski, spojili su tradiciju Balkana sa savremenim senzibilitetom publike, brišući granice između prošlosti i sadašnjosti, domovine i dijaspore.
U tišini koja je nastajala nakon poslednjih tonova bilo je jasno da publika nije samo slušala – ona je duboko osećala.
Ovaj koncert potvrdio je da autentična umetnost pronalazi put do srca, gde god da se izvodi.