Piše: Mila Filipović
Dušan Đorđev, sportista koji je veoma vezan za srpsku zajednicu u Americi, za “Ogledalo” govori o svom sportskom putu i razvoju u otadžbini, ali i u novoj zemlji, u kojoj je i trener, i đakon, suprug i otac, uveren da sport poboljšava kvalitet života mladih ljudi, a crkva održava važne veze sa korenima i zemljom porekla. Svoje trenerske vizije razvio je u posebnu golmansku strategiju, koju danas primenjuju klubovi na različitim meridijanima.
“Moj fudbalski put počeo je u Srbiji, gde sam kao mlad golman imao priliku da budem deo omladinske ekipe Crvene zvezde. Kasnije sam predstavljao Srbiju i Severnu Makedoniju na omladinskom reprezentativnom nivou, uključujući U-21 selekciju.
Nakon dolaska u Ameriku nastavio sam da se bavim fudbalom, ali sam se vremenom sve više posvetio trenerskom radu. Radio sam u Barça Residency Academy i Phoenix Rising FC. Kroz godine sam razvio svoj sistem za razvoj golmana, koji pored tehnike uključuje taktiku, donošenje odluka, razumevanje igre, fizičku i mentalnu pripremu.
Najviše mi znači to što su delovi moje metodologije kasnije počeli da se koriste i u drugim fudbalskim programima i među drugim trenerima na veoma visokim nivoima.”
U Americi ste i đakon u našoj crkvi i veoma vezani za srpsku zajednicu. Kako ste spojili sve te aktivnosti, od fudbala, rada u crkvi, brige za svoju porodicu?
“Nije uvek lako uskladiti sve obaveze, posebno kada imate porodicu i posao koji često uključuje treninge, utakmice i putovanja. Ali porodica i crkva su mi veoma važni.
Kao đakon u Crkvi Svetog Save u Feniksu, trudim se da budem prisutan i pomognem našoj zajednici koliko mogu. Fudbal je moj profesionalni poziv, porodica moj život, a crkva i srpska zajednica važan deo mog identiteta.
Važno mi je i da moja deca odrastaju uz naš jezik, kulturu, tradiciju i veru.”
Obično kažemo da su golmani posebni ljudi… Da li i Vi sebe tako vidite i kako je došlo do toga da se Vaša taktika koristi na raznim meridijanima?
“Mislim da u tome ima dosta istine. Golman mora da ima posebno samopouzdanje, ali i sposobnost da ostane miran kada pogreši, jer njegova greška često odmah postane vidljiva.
Kao igrač mnogo sam razmišljao o igri, a kasnije sam to pokušao da prenesem u svoj trenerski rad. Tako je vremenom nastao moj GK curriculum i sistem razvoja golmana.
Posebno mi je drago što su određeni delovi tog sistema počeli da se koriste i van mog kluba. To mi je najveća potvrda da ono što radim ima vrednost i za druge trenere i programe.”
Šta Vam je bilo najteže po dolasku u Ameriku, a u čemu u ovoj zemlji najviše uživate?
“Najteže mi je bilo da se naviknem na potpuno drugačiji način života, jezik, kulturu, školu, posao i svakodnevne stvari. Fudbal mi je mnogo pomogao jer je kroz njega bilo lakše da upoznam ljude i izgradim svoj put.
A najviše cenim mogućnosti koje Amerika pruža. Ako ste spremni da radite, učite i budete uporni, možete mnogo da postignete.”
Koliko je sport važan za odrastanje mladih ljudi i njihov kasniji kvalitetan život?
“Sport je mnogo više od rezultata i medalja. Deca kroz sport uče disciplinu, odgovornost, timski rad, kako da prihvate poraz i kako da nastave kada im nešto ne ide.
U vremenu kada deca sve više vremena provode pred ekranima, mislim da je posebno važno da imaju nešto što ih pokreće i povezuje sa drugima.
Kao treneru, meni je važno da pored dobrih sportista pokušamo da odgajamo i dobre ljude.”
Da li često odlazite u Srbiju sa porodicom, da li rođaci i prijatelji dolaze kod Vas?
“Trudimo se da održavamo vezu sa Srbijom koliko god možemo. Nije uvek jednostavno zbog posla i porodice, ali nam je važno da deca poznaju svoje korene i da imaju odnos sa Srbijom.
Takođe nam mnogo znači kada porodica i prijatelji dođu kod nas. Tada se nekako napravi mali deo Srbije ovde u Americi.”
Šta biste poručili ljudima koji na ovoj strani okeana tragaju za novim, boljim životom?
“Kada dođete u novu zemlju, možda ćete morati ponovo da dokazujete ono što ste u svojoj zemlji već dokazali. Nekada ćete imati osećaj da ne napredujete dovoljno brzo. Biće trenutaka kada ćete se pitati da li je sve to vredelo.
Ali treba biti strpljiv i raditi. Ne treba se stideti početka, bez obzira na to koliko ste uspeha imali ranije. Ja sam došao sa svojim iskustvom, ali sam ovde morao ponovo da gradim svoj put, da upoznajem ljude, učim sistem i dokazujem se.
Takođe mislim da je veoma važno da čovek ne zaboravi ko je i odakle je došao. Možete prihvatiti novi život, novu zemlju i novu kulturu, a da ne izgubite svoju tradiciju, jezik, veru i odnos prema porodici.”