Piše: Marko Lopušina
U 87. godini života, tiho i usamljena, u Beogradu je umrla jedna od najsjajnijih srpskih umetnica i svetskih glumica, Olivera Katarina. Olivera je Srpkinja koja je svojom umetnošću zadivila svet. Pevala je 72 puta u slavnoj pariskoj dvorani “Olimpija”. Svojom pojavom očarala je veliki broj poznatih umetnika i političara.
Olivera Katarina je bila glumica, pevačica i veliki srpski patriota. Borila se devedesetih godina na javnim tribinama i nastupima za istinu i prava srpskog naroda. Podržavala je Slobodana Miloševića, predsednika Srbije, u ranim danima njegove vladavine. Sloba se divio Oliveri. Danas je prvi čovek Srbije, predsednik Aleksandar Vučić, izjavio saučešće i izrekao reči hvale za veliku umetnicu. Ipak…
Mnogi Srbi i onda i danas uspeh lepe Olivere pripisuju njenoj bliskosti sa doživotnim jugoslovenskim predsednikom Josipom Brozom Titom. Još za njegovog života pričalo se da je Olivera njegova tiha patnja, da je Tito platonski zaljubljen u nju i da je to Brozova žena Jovanka znala.
U tom periodu Olivera Petrović Vučo bila je razvedena žena, sa prezimenom bivšeg muža, književnika Vuka Vuča. Sa divnim izduženim licem, belim obrazima i krupnim crnim očima, dugom kosom koja je nemirna odavala njen prkosni karakter, ličila je na filmsku boginju, što je i bila. Njen zvonki glas, oštar kao hladan nož, probadao je i najtvrđa srca pevajući temperamentnu “Nišku banju” i tužnu pesmu “Đelem, đelem”.
Kada je imala 28 godina, Olivera je već tada znala da je čitava Jugoslavija i pola sveta krajem šezdesetih godina prošlog veka bilo zaljubljeno u nju. Svi su uživali u njenoj vatrenoj mladosti i božanstvenoj lepoti. Olivera Vučo je tih godina bila planetarna diva. I jako poželjna žena.
“Svi su hteli da me svuku” – izjavila je jednom prilikom.
BEOGRAĐANKA ISPOD MOSTA
Rođena je 5. marta 1940. godine u Dobanovcima kao Olivera Petrović, gde su se njeni roditelji, otac Budimir Petrović i majka Katarina, predosećajući rat, povukli iz Beograda. Odrastala je potom u Beogradu, u Pop Lukinoj ulici, ispod mosta Kralja Aleksandra, danas Brankovog mosta na Savi. Sa odličnim je završila osnovnu školu i veliku maturu. Otac je svirao usnu harmoniku i pevao, a majka ga je pratila. Nasledila je talenat za muziku i pevanje od roditelja. Jedno vreme učila je balet. Kao učenica Pete beogradske gimnazije glumila je na školskim priredbama i pevala.
Kako je rasla u Savamali i na Savi, družila se sa momcima, pa se jedan od njih, vaterpolista Milan Muškatirović Gale (1934–1993), zaljubio u Oliveru Petrović.
“Bila sam jako upadljiva zbog svoje lepote i držanja, a to je bilo vrlo opasno. Ljudi su stalno nasrtali na mene. Ozbiljno mi se udvarao jedan riđokosi monarh, čije ime ne mogu da otkrijem jer je i danas kralj jedne države, ali odbila sam ga jer sam bila zaljubljena u Milana Galeta Muškatirovića, čuvenog vaterpolo golmana, svoju prvu veliku ljubav” – pričala je Olivera.
Njen otac Budimir i momak Gale Muškatirović nagovorili su je da upiše studije prava u Beogradu. Kada je shvatila da Pravni fakultet nije za nju, otišla je kod rođaka u Pariz i tamo provela godinu dana. Vratila se i upisala Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju, u klasi profesorke Ognjenke Miličević. U klasi su bili Milena Dravić, Stanislava Pešić, Petar Kralj i drugi beogradski glumci. Bila je odličan student i najbolji diplomac u generaciji.
Zaposlila se 1962. godine u Narodnom pozorištu i nastupila u naslovnoj ulozi muzičke drame “Koštana”. Njeno prvo pojavljivanje u pozorištu bilo je neuspešno, jer je reditelj Maričić pogrešno postavio ovu dramu Bore Stankovića. Kritičar Vuk Vučo je napao reditelja, ali i mladu glumicu, koju je vređao. Olivera Petrović mu je odgovorila:
“Šta želite da učinim da prestanete sa uvredama? Ulogu sam dobro odigrala i ne interesuju me rediteljske koncepcije. Ja sam glumica, bolje rečeno umetnica, i šta ja sa vama imam da se objašnjavam.”
I uvek vatrena u duelima, udarila je šamar mladom Vuku Vuču. On ga je otrpeo stojeći. Raspravu su nastavili u stanu punom prijatelja i poznanika, gde je pred zoru Vuk zamolio Oliveru da se uda za njega. Bila je iznenađena i radosna. Prihvatila je njegovu bračnu ponudu.
Brak je sklopljen 1962. godine, u devet sati ujutro, u Opštini Čukarica, bez ikakvih dokumenata mladenaca i sa tek nađenim kumovima iz tog društva. Tako je Olivera Petrović postala Olivera Vučo. Otac se odrekao nje zbog ovog venčanja bez njegovog blagoslova.
“Brak sa Vukom je bio lep. Kada je nestalo ljubavi, prestala je i naša bračna zajednica” – izjavila je vrlo realno i iskreno, ona koja se razvela od Vuka dve godine kasnije.
ZVEZDA EVROPE
Olivera Vučo, beogradska školovana glumica i pevačica, prirodna lepotica, vinula se u vrhove svetske kulture namerno, a ne slučajno. Krajem šezdesetih godina prošlog veka, u Južnom Banatu, reditelj Aleksandar Saša Petrović je po sopstvenom scenariju snimio film “Skupljači perja”, koji je nominovan za američkog Oskara kao najbolji film na stranom jeziku. Na evropskom prestižnom Filmskom festivalu u Kanu, film “Skupljači perja” je nominovan za Zlatnu palmu, ali je osvojio Grand Pri žirija festivala i Nagradu Međunarodnog udruženja filmskih kritičara. Dve godine kasnije film je nominovan za Zlatni globus, kao najbolji van engleskog govornog područja.
Radnja filma se odvija u okolini Kovačice. Glavni lik, Beli Bora Perjar (Bekim Fehmiu), je Rom koji skuplja i preprodaje perje nabavljeno širom Vojvodine. Olivera Vučo igra sporednu ulogu, kafanske pevačice Lenče, koja sanja da bude pevačica u Beogradu. U lokalnoj kafani, slično scenama u drami “Koštana”, Olivera Vučo peva dve romske pesme, “Đelem, đelem” i “Kerda mile bari škoda”, kojima glavnog junaka Boru baca u trans, da pijan i besan golim šakama razbija staklene čaše na kafanskom stolu. Ta scena je u suštini bila krajnje realističan prikaz surovog života Roma, Srba, Slovaka i Mađara u tadašnjoj Jugoslaviji, što je, po mišljenju naših filmskih kritičara, film svrstalo u “crni talas” jugoslovenske kinematografije.
U filmu “Skupljači perja” Olivera Vučo je demonstrirala fascinantnu snagu svoje glumačke i pevačke umetnosti, što ju je, kako je sama jednom priznala, uvelo u svetsku kinematografiju.
“Nisam ja u ovom filmu imala veliku ulogu, ali sam preko noći postala poznata po svom glumačkom ostvarenju, za koje je tada ‘Njujork tajms’ napisao: ‘Rođena je nova Ana Manjani.’ Onda je pesma ‘Đelem, đelem’ učinila svoje. To je tužna pesma o sudbini Roma. Ta pesma je oduševila Kan. Pevala sam je četiri puta na završnoj večeri festivala i potom čitavu noć na proslavi naše nagrade.”
Na koncertu kojim je Kanski filmski festival zatvoren 1967. godine pevale su Nana Muskuri, Dajan Vorvik i Olivera Vučo. Na jugoslovenskom slavlju svirao je orkestar “Đelem, đelem”, pevala je Olivera Vučo. A u zanosu veselja, čaše su bacali i srcu lomili do zore Bekim Fehmiu, Saša Petrović i Ratko Draževič. Olivera je bosa igrala na stolovima punim stakla i bacala slavljenike u trans.
GLAS ZLATNIH STRUNA
Direktor “Avala filma” bio je zaslužan za promociju filma “Skupljači perja” u Kanu. Draževič se lično pobrinuo da dva kamiona sa našim specijalitetima i rakijom stignu u Kan, da bi proslavili uspeh onako kako treba – na srpski način.
Olivera Vučo je svojom glumačkom pojavom u Kanu 1967. godine načinila čudo, opčinila je čitav filmski svet. Francuzi su u njenoj “otmenoj lepoti i spontanom temperamentu začinjenom tajnom” videli jedinu dostojnu naslednicu Marlene Ditrih. Tvrdili su da Olivera nema na čemu da zavidi ni Brižit Bardo. Za ruskog pesnika Andreja Voznesenskog bila je “prava grofica, rođena da igra Anastasiju Filipovnu”. Džon Bajford joj se divio, tvrdeći da “Engleska nema takvu pojavu, koja je legenda kao Greta Garbo”.
“Njujork tajms” je pisao o Oliverinoj “nestvarnoj lepoti”, o njenom glasu “koji se rađa iz zlatnih struna”. U filmskom svetu su je nazivali “Nemirno dete jugoslovenske kinematografije” ili “socijalistička Elizabet Tejlor”. Olivera Vučo, glumica i pevačica iz Beograda, imala je pre šest decenija čitav svet na svom dlanu.
“Producenti su nudili scenarija, agenti su nudili ugovore, sve je delovalo kao san. Dobijala sam ponude od velikih imena, kao što su Alberto Latuada, švedski oskarovac Arne Metson, čuveni nemački reditelj Šamoni. Žan-Lik Godar, jedan od najvažnijih francuskih reditelja novog talasa, me zvao da snimam za njega. Odbila sam ga, jer sam imala ugovorene filmske obaveze prema preduzeću ‘Avala film'” – nabrajala je Olivera Vučo.
Birajući strane filmske projekte, u kojima bi tumačila uglavnom tragične heroine, Olivera je posle uspeha u Kanu prihvatala samo dve uloge. Igrala je u istorijskoj drami “Znak đavola” iz 1970, u režiji Majkla Armstronga. Bila je to uloga Vanese Benedikt, neustrašive žene koju je španska inkvizicija optužila za veštičarenje.
I naredna uloga Olivere Vučo u svetskoj kinematografiji bila je iz epohe brutalne španske inkvizicije. U biografskom filmu “Goja” (1971) autora Konrada Vulfa, imala je ulogu famozne vojvotkinje od Albe. Olivera je odigrala maestralno, tako da je sa glavnim protagonistom Donatasom Banionisom film “Goja” osvojio nagrade na filmskim festivalima u Veneciji i Moskvi.
U međuvremenu se Olivera Vučo pojavila u epizodama dva strana filma (“Ann och Eve – de erotiska”, “Ein Großer graublauer Vogel”). U Kanu je Olivera Vučo bila poslednji put 2017. godine, kada je, povodom pola veka od filmskog festivala na kome je ovenčana slavom, opet pevala pesmu “Đelem, đelem”. Zašto baš ova pesma?
“Pesma iz filma ‘Đelem, đelem’ lansirala me u svetsku diskografiju tako brzo i tako munjevito da sam bila iznenađena. ‘Đelem, đelem’ je moldavska pesma, koja govori o ratnom stradanju Roma u logorima. Duško Radetić, tadašnji urednik Radio Beograda, doneo ju je iz Moldavije i dao Saši Petroviću i meni za film. Pesma je nežna, tužna i zahteva emociju prilikom izvođenja. Ja sam je lansirala u Jugoslaviji i u svetu, ja sam od nje napravila himnu svih Roma sveta, a ona je od mene napravila internacionalnu muzičku zvezdu. U Kanu sam otvorila Internacionalni festival diskografskih kuća, na kome su nastupale francuske najveće muzičke i pevačke zvezde. Prve večeri održala sam svoj samostalni koncert pred 2000 ljudi. Direktor Kanskog festivala me pozvao da pesmom ‘Đelem, đelem’ i svojim koncertom zatvorim sledeći festival, što se ponovilo i naredne, 1968. godine” – govorila je Olivera Vučo o svom planetarnom uspehu.
JANIKA BALAŽ I ŽILBER BEKO
Gospodin Bruno Kokatriks, vlasnik tada najpoznatije svetske koncertne dvorane “Olimpija” u Parizu, došao je u Beograd da je angažuje. Prihvatila je ponudu da bi se okrenula drugom svetskom izazovu, međunarodnoj diskografskoj karijeri. Nastupala je 72 puta u “Olimpiji”. Mogla je da ima još toliko koncerata da se njeni muzičari nisu umorili i zamolili je da stanu i vrate se kući. Njen stalni domaćin i gost na koncertima u Parizu bio je šansonjer i kompozitor Žilber Beko.
“Voleo me i verovao u mene. Svojevremeno je rekao: ‘Jugoslavija nije mogla da ima boljeg ambasadora od Olivere.’ To su bili najlepši dani moga života. Francuzi su tada voleli jednu Srpkinju” – govorila je Olivera.
Napravila je čudo u Parizu, pravi muzički požar u “Olimpiji”, tako snažan da joj je slavni slikar Salvador Dali prilikom posete u garderobi pokazivao svoje vrele dlanove od aplaudiranja. Šarl Dimon, koji je pisao hitove za Edit Pjaf, pozvao ju je u svoj studio i govorio da ima temperament i ludilo Edit Pjaf. Čuveni američki reditelj Nikolas Rej joj je rekao da je “prva bela žena koja kao pevačica ima tu strast i duboku emociju koju imaju crnkinje”.
Olivera Vučo je u to vreme dobro govorila francuski, što joj je omogućilo da uspešno razgovara sa Adamom, Linom Renod, Katarinom Valente i Žilberom Bekom. Posle nastupa velika Katarina Valente joj je rekla:
“Imate pravo srce za muziku! Odavno nisam čula ovako nešto lepo. Nemojte stati na ovome, upornošću ćete osvojiti svet!”
Čuveni menadžer Filiks Marouani, koji je zastupao sve francuske i evropske velikane šlagera, šansona i kancona, postao je menadžer Olivere Vučo. Uz njegovu pomoć snimila je za čuveni “Filips” nekoliko ploča ciganske muzike za evropsko tržište.
BILA JE DRŽAVNI PROJEKAT
Olivera Vučo je bila jako svesna lepote svog lica, tela i svog glasa. Bila je prsata i grlata. Za razliku od umiljatih mladih Beograđanki iz sveta pozorišta, filma i muzike, Olivera je bila kočoperna kao ličnost. Od trenutka kada je sa 22 godine igrala u Narodnom pozorištu prelepu Koštanu, upotrebljavala je svoju egzotičnu lepotu i ličnost na najbolji način da predstavi svoju umetnost i izgradi svoju karijeru. U tome joj je pomagao državni funkcioner, direktor filmske kuće i njen ljubavnik Ratko Draževič.
Bio je sa njom, kao njen umetnički i lični guru, punih sedam godina. Zahvaljujući Ratku, ova jako mlada žena postala je član kulturne elite Beograda. Olivera Vučo ga je ovako opisala:
“Uz mene je tada bio Ratko Draževič, žestoki patriota, koji je istovremeno bio prvi čovek srpske filmske industrije. Živeli smo u vanbračnoj zajednici u Rimu, Parizu, Beogradu. Bila je to velika dramatična ljubav. Na milion jedan način pokazivao je veliku ljubav prema meni. Snažna ličnost, eruptivna, duhovita, jaka. On je bio grub čovek, markantan, sa jakim obrvama, krupan, visok, a bio je nežan kao svila prema meni.”
Od 1964. godine, kada je snimila svoj prvi film “Dobra kob”, reditelja Milutina Kosovca, pa do 1974, Olivera je snimila 25 igranih filmova. Uz velikane jugoslovenskog glumišta, Fabijana Šovagovića i Pavla Vuisića, glumila je u sjajnoj psihološkoj drami Vatroslava Mimice “Ponedeljak ili utorak” (1966). Film je bio pobednik Pulskog festivala. Te 1966. Olivera se pojavila i u istorijskoj drami “Roj” u režiji Miće Popovića. U za epohu socijalizma atipičnoj filmskoj priči, smeštenoj u vreme Prvog srpskog ustanka, još uvek nedovoljno iskusna pred kamerama, demonstrirala je upadljivu ekspresivnost, glumeći pored Mire Stupice, Radeta Markovića i Bekima Fehmiua.
Njene filmske uloge bile su karakteristične po izuzetnom, do tada neviđenom senzibilitetu. Kritika i gledaoci su je doživljavali kao ženu nesvakidašnje unutrašnje snage i užasne umetničke harizme. Njena divlja lepota, prkosni pogled, bili su prvi znaci seksualnosti u jugoslovenskoj kinematografiji.
Sa sedam filmova u kojima je glumila, učestvovala je od 1966. do 1974. godine na Filmskom festivalu u Puli, potom u Kanu, Veneciji i Moskvi. Uradila je četiri televizijske emisije i serije “One i on”, “Akcije inspektora Rukavine”, “Sedam plus sedam” i “Partizani”.
Posle prvih kompozicija “Šošana” i “Hajde da igramo” uradila je za tih deset godina čak 16 singl albuma. PGP RTB joj je 1974. objavio dugosvirajuće LP albume “Olivera” i “Alaj mi je večeras po volji”.
Krećući se u političkim krugovima Beograda, umetnica Olivera Vučo upoznala je Miladina Šakića, potpredsednika grada Beograda, koji je davao sve od sebe da osvoji njeno srce.
“Bio je zgodan čovek. Dopadao se mnogim ženama. Mene je punih deset godina osvajao mangupskim trikovima, ali to mu je napokon pošlo za rukom kada mi je rekao kako želi da sa mnom ima sina” – rekla mi je jednom prilikom svežе udata Olivera Šakić, kada sam pravio intervju sa njom u beogradskom stanu.
Već posle godinu dana od venčanja dobili su sina, kome su dali ime Mane. Sama Olivera je priznala da je od tada, kao majka, bila sasvim druga žena, okrenuta sinu, mužu, porodici, toliko da je “sebi bila nebitna”.
Glumac Jovan Janićijević Burduš govorio je da je Olivera Šakić “bila sinteza lepote i umetnosti i da postoji opasnost da doživi sudbinu Merilin Monro”. Slutio je njenu smrt.
“Burduš je bio svestan šta se oko mene plete, a bilo je dramatičnih momenata u mom životu, kada sam za dlaku izbegla smrt. Miladin i ja smo, tako su ljudi govorili, bili izrazito lep par, a drugovi nisu mogli da sakriju zavist, mržnju i pakost.”
U narednih desetak godina snimila je u Srbiji samo dva igrana filma, pet TV emisija, deset velikih i malih albuma sa ciganskim i narodnim pesmama. Kada joj je muž Miladin Šakić preminuo 1987. godine, povukla se u samoću:
“Bila sam kao ptica koja je ostala bez jata: drugo jato me nikad nije prihvatilo, a ono u kom sam bila isto me je zaboravilo, pa sam ostala sama.”
MAJČINO PREZIME
Devedesetih godina prošlog veka Olivera Šakić uzima ime svoje majke za prezime i postaje Olivera Katarina. Želela je novi život i svoju novu ličnost. Nije patila za prošlim vremenima. Shvatila je suštinu vlasti Slobodana Miloševića i pobunila se. Bila je angažovana od sredine devedesetih u demokratskom pokretu, na strani studenata i mladih ljudi. Uverila se da je Beograđani i srpski narod nisu zaboravili. Posvetila se pisanju i objavila zbirku pesama “Beli badnjaci” i autobiografski roman “Aristokratsko stopalo”.
U međuvremenu je blago rehabilitovana, jer je odlikovana Zlatnim pečatom Jugoslovenske kinoteke i Nušićevom nagradom za životno delo.
Snimila je dva albuma svojih najlepših pesama i film “Čarlston za Ognjenku”. Premijera je održana 2008. godine u Beogradu. Posle ovog uspešnog povratka filmu, o Oliveri Katarini je objavljena ozbiljna studija – kako je Lenče postala Velika boginja.
Olivera Katarina je svom Beogradu pre desetak leta priredila divan koncert, jer je želela da živi preplavljena lepim emocijama. Volela je Beograd, Beograđane, Srbiju iznad svega, Kosovo i Metohiju. I svi dobri ljudi su voleli Oliveru Katarinu. Umrla je u bolnici u Beogradu. Njen sin Mane Šakić je slikar i umetnik. Živeo je u Španiji, u SAD, i sada je u Srbiji.
Olivera Katarina se u kasnim godinama života suočavala sa siromaštvom i usamljenošću, daleko od očiju javnosti. Ljubavni problemi i neuzvraćene emocije obeležile su njen život, uključujući tragične sudbine najbližih.
Olivera Katarina napustila nas je u 87. godini života, a iza sebe je ostavila neutešnog sina i brojne prijatelje.
Sahranjena je 28. 7. 2026. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.