Naša publika imaće prilike da vidi film “Vetre pričaj sa mnom”, autora Stefana Đorđevića, koji je svojim autorskim rukopisom magično oživeo zanimljivu intimnu priču, koju publika na svim meridijanima bez zadrške razume, sa kojom korespondira i u koju veruje. Do kraja ogoljena ispovest uspeva da dopre do srca i duše svakog gledaoca i povede ga ka izlečenju.
Vaš film “Vetre, pričaj sa mnom” pobednik je ovogodišnjeg Festivala u Sarajevu, a nedavno je uspešno prikazan i na Festivalu internacionalnog filma u Čikagu. Kako ste primili vest o nagradi u Sarajevu, o nagradama na drugim festivalima, i šta za Vas festivali znače i šta Vam pokazuju?
“Vest o nagradi u Sarajevu dočekao sam sa iskrenim uzbuđenjem i zahvalnošću. Sarajevo je mesto gde je moja filmska priča i počela, i biti deo ovog festivala sa prvim dugometražnim filmom za mene ima posebno značenje. Festivali su prostor susreta sa publikom i svaka reakcija gledalaca, svaka priča koju ponesu sa projekcije, pokazuje koliko film može da poveže ljude i otvori prostor za zajedničko osećanje i razumevanje.”
Nagradu ste posvetili studentima koji i posle godinu dana još uvek protestvuju, tražeći pravdu. I sami ste mladi, bliski sa njima. Kako vidite mogući razvoj situacije, koliko se atmosfera u Srbiji može promeniti?
“Nagradu sam posvetio majkama studenata Srbije, koje svakodnevno stoje uz svoju decu dok oni izlaze na ulicu i bore se za pravdu. Osećam odgovornost da pričom o mojoj majci, a ujedno i o svim majkama, iskažem njihovu snagu, ljubav i posvećenost. Promene možda ne dolaze preko noći, ali verujem da istrajnost mladih i podrška njihovih porodica polako grade temelje za pravedniju budućnost i bolje mesto za život za sve nas.”
Rekli ste da je ovaj projekat za vas više od filma, posvećen vašoj majci i vaš zajednički porodični projekat. Kako se rodila ideja za film, kako je tekao kreativni proces i koliko ste Vi lično zadovoljni krajnjim rezultatom?
“Tokom poslednjeg leta moje majke, snimili smo prizore koji su mi se duboko urezali. Samo snimanje je otvorilo teme između nas dvoje o kojima nikada pre nismo razgovarali. Poverila mi se kako priča sa vetrom. Gledajući kasnije njen sjaj u očima dok priča o vetru, pomislio sam kako je to ono što Neca čini posebnom i jedinstvenom, i kako niko ne može da odigra ili zameni to. Ta pomisao je inicirala želju za stvarnošću, jer su odnos sa porodicom i okruženje u kojem je Neca odrasla učinili nju jedinstvenom, baš onako kako je i ona uticala na sve nas.
Film sam odabrao kao način da se suočim sa gubitkom i artikulišem svoja osećanja, da iz nasumičnih misli stvorim povezanost i smisao. Shvatio sam da sam samo jedna čestica u životu koji je Neca dotakla, a zajedno sa porodicom činimo organizam. Kada sam odlučio da u filmu mora biti prisutna mama, bilo mi je jasno da kroz proces ne mogu bez porodice. Svi kolektivno proživljavamo tugu, svako na svoj način, i iako nije bilo lako, svi smo to učinili iz ljubavi prema Neci, koja je i sama činila mnogo teže stvari iz ljubavi prema nama.”
I vaš film “Poslednja slika o ocu” osvojio je nagrade, dotakao se važnih pitanja odlazaka i konačnosti, predstavio Vas kao zrelog i ozbiljnog autora. Odakle interesovanja za tako lične, a duboke i ozbiljne teme, kojima se bavite u svojim filmovima?
“Porodica je moja najveća inspiracija, i svaki moj projekat se na neki način bavi ljudskim odnosima. Kroz iskustva sa ljudima shvatio sam da upravo ti odnosi ostavljaju najdublji trag u nama, i zato me privlače teme koje istražuju ljudsku prirodu. U „Vetru“ mama je bila moj vodič, njena iskrena borba za život i prisutnost koja sija punim sjajem. Vremenom sam shvatio da ništa u životu ne ostavlja tako snažan utisak kao prisutnost, i da kroz rad sa sobom dolazimo do te vrline. To je proces koji se nikada ne završava, i u tome leži njegova lepota.”
Kako vidite susret naše publike sa Vašim filmom u Čikagu?
„Vetre, pričaj sa mnom” je intimna porodična priča, ali u toj iskrenosti i prisutnosti svako može prepoznati deo svog iskustva i osećanja. Festivali poput Čikaga omogućavaju da te priče putuju dalje, da se razmenjuju i da film postane prostor u kojem se ljudi povezuju kroz svoja sećanja.”
Na čemu trenutno radite?
“Trenutno radim na scenariju za novi film, koji je takođe inspirisan iskustvom moje majke. Bila je razredni starešina osmom razredu i iznenada je dobila otkaz. Njena ljubav nije se odnosila samo na njenu decu, već na svu decu iz njenog okruženja, i upravo tu snagu i posvećenost želim da istražim kroz film.”
Poštovani čitaoci, verujemo da ćete uživati u ovoj intimnoj, dokumentarno-igranoj drami koja duboko istražuje teme gubitka, porodičnih odnosa i isceljenja kroz umetnost, u priči koja je metafora za suočavanje sa tugom i pronalaženje mira. Razgovori sa vetrom postaju simbol večnosti, prisustva i povezanosti sa prirodom, u kojoj smo svi zajedno. “Vetre, pričaj sa mnom” nije samo film – to je razgovor sa prošlošću, sa prirodom, sa sobom. Stefan Đorđević nas je podsetio da umetnost ima moć da leči, da povezuje, i da sačuva ono što je najdragocenije – sećanje.