Smrću Predraga Koraksića Koraksa Srbija nije izgubila samo velikog karikaturistu. Izgubila je jednog od retkih ljudi koji su decenijama imali hrabrosti da javno, uporno i bez kalkulacija govore ono što mnogi nisu smeli ni da pomisle.
Rođen 1933. godine, Koraks je kroz više od sedam decenija rada ostao veran istoj ideji – da je zadatak umetnika da vidi ono što drugi previđaju i da pokaže ono što moćnici žele da sakriju.
Njegove karikature nisu bile samo crteži. Bile su politički komentar, društvena kritika i istorijski dokument jednog vremena.
Objavljivao je u najznačajnijim listovima bivše Jugoslavije i Srbije, osvojio stotine domaćih i međunarodnih nagrada i postao jedan od najpoznatijih karikaturista Evrope. Njegov rad bio je cenjen širom sveta, a među brojnim priznanjima posebno mesto zauzima francuski Orden Legije časti.
Za razliku od mnogih koji su menjali stavove kako su se menjale vlasti, Koraks je ostao dosledan.
Kritikovao je nacionalizam devedesetih, autoritarnost, korupciju i zloupotrebu moći bez obzira na to ko je sedeo u državnim foteljama. Zbog toga je bio poštovan čak i među onima koji se sa njegovim stavovima nisu slagali.
Možda je upravo zato zanimljivo da vest o njegovoj smrti nije dobila mesto koje bi u uređenom društvu pripadalo čoveku takvog značaja. Dok su brojni mediji, novinari, umetnici i građani odavali poštu Koraksu, pojedini veliki mediji njegov odlazak su jedva pomenuli ili ga nisu smatrali dovoljno važnim za naslovne strane.
To nije priča o Koraksu. To je priča o nama.
Jer kada društvo ne ume da zastane pred životom čoveka koji je više od sedamdeset godina branio pravo na slobodnu reč, onda problem nije u tom čoveku. Problem je u društvu koje je počelo da zaboravlja koliko su sloboda, kritička misao i građanska hrabrost dragocene.
Koraks je za života često bio usamljen glas. Danas, kada ga više nema, ostaju njegove karikature da podsećaju na ono što su mnogi želeli da se ne vidi. Ostaju kao dokaz da se olovkom može govoriti glasnije nego sa najviših govornica.
Neki ljudi iza sebe ostave funkcije, titule i spomen-ploče. Koraks iza sebe ostavlja savest jednog vremena.
A takvi ljudi ne odlaze potpuno.
Oni nastavljaju da govore kroz ono što su ostavili iza sebe.