Piše: Marijana Maljković
Studentski protest održan na beogradskoj Slaviji 23. maja pod sloganom „Ti i ja, Slavija“ predstavljao je jedan od vrhunaca višemesečnog studentskog pokreta koji je nastao nakon tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu i prerastao u najmasovniji građanski talas u Srbiji u poslednjih nekoliko decenija.
Prema proceni organizacije Arhiv javnih skupova, na protestu se okupilo između 180.000 i 190.000 ljudi, što ga svrstava među najveće skupove u novijoj istoriji Srbije i među najmasovnije proteste od demokratskih promena 2000. godine. Procena je zasnovana na površini od oko 107.000 kvadratnih metara ispunjenih učesnicima, pri prosečnoj gustini od približno 1,7 osoba po kvadratnom metru.
Prema izveštajima sa terena, građani su u potpunosti ispunili Trg Slavija, kružni tok, Nemanjinu ulicu, Ulicu kralja Milana, Beogradsku ulicu, Bulevar oslobođenja i prilazne pravce, dok su kolone ljudi neprekidno pristizale iz više delova grada.
Pokret koji je započeo kao studentska pobuna protiv nekažnjivosti, korupcije i urušavanja institucija vremenom je prerastao u širok društveni pokret kakav Srbija dugo nije videla. Studenti su organizovali desetine velikih skupova, protestnih šetnji i blokada, ali i višednevna pešačenja kroz Srbiju, obilazeći gradove i sela kako bi razgovarali sa građanima.
Jedan od najupečatljivijih poduhvata bila je višednevna vožnja biciklima do Strazbura, gde su evropskim institucijama i međunarodnoj javnosti predstavili svoje zahteve i ukazali na probleme zbog kojih protestuju. Na tom putovanju dočekivala ih je srpska dijaspora, ali i brojni građani evropskih gradova kroz koje su prolazili, što je dodatno privuklo pažnju međunarodne javnosti.
Njihovi prvobitni zahtevi odnosili su se na utvrđivanje odgovornosti za tragediju u Novom Sadu, objavljivanje kompletne dokumentacije, procesuiranje odgovornih i poštovanje zakona. Vremenom su zahtevi prošireni na odbranu univerzitetske autonomije, zaštitu institucija, borbu protiv korupcije, slobodu medija i stvaranje uslova za slobodan politički život.
Od samog početka insistirali su na nenasilnom delovanju i odbijali da se pretvore u klasičnu političku organizaciju, naglašavajući da se bore za principe, a ne za funkcije.
Kako je vreme prolazilo, studentima su se pridružili profesori, nastavnici, lekari, poljoprivrednici, radnici, umetnici, advokati, veterani, bajkerske grupe i brojna građanska udruženja. Podrška je stizala i od srpske dijaspore širom Evrope, Severne Amerike i Australije, gde su organizovani skupovi solidarnosti i različite akcije podrške.
Upravo ta raznovrsnost učesnika postala je jedno od najvažnijih obeležja protesta. Umesto klasičnog opozicionog okupljanja, protesti su sve više dobijali karakter širokog društvenog pokreta koji okuplja ljude različitih političkih opredeljenja oko zajedničkih zahteva za odgovornijim radom institucija i doslednim poštovanjem zakona.
Posebno mesto u identitetu pokreta zauzela je poruka „Studenti pobeđuju“. Ono što je počelo kao jednostavan slogan postalo je najprepoznatljiviji simbol protesta i jedna od najrasprostranjenijih javnih parola u Srbiji. Nalazila se na transparentima, nalepnicama, majicama i objavama na društvenim mrežama, a njena poruka prevazišla je studentske amfiteatre i postala izraz nade velikog broja građana da su promene moguće.
Pokret je tokom svog trajanja bio izložen snažnim napadima i pokušajima diskreditacije. U pojedinim provladinim medijima studenti su označavani kao strani plaćenici, rušitelji države, pa čak i različitim pogrdnim političkim i nacionalnim etiketama.
Uprkos tome, protesti nisu izgubili podršku značajnog dela javnosti. Nezavisna istraživanja javnog mnjenja tokom trajanja protesta pokazivala su da studenti uživaju veliko poverenje građana, posebno kada je reč o zahtevima za odgovornost institucija, poštovanje zakona i borbu protiv korupcije.
O studentskim protestima izveštavali su gotovo svi značajni svetski mediji. Agencije i listovi poput Reutersa, Associated Pressa, Guardiana, Washington Posta i brojnih evropskih medija opisivali su ih kao najveći studentski i građanski pokret u Srbiji u novijoj istoriji.
Strani novinari posebno su isticali masovnost okupljanja, disciplinu demonstranata, odsustvo jednog lidera i sposobnost studenata da mobilišu veliki deo društva. U mnogim analizama protesti su predstavljeni kao primer građanskog organizovanja i političkog sazrevanja generacije koja je odlučila da aktivno učestvuje u oblikovanju budućnosti svoje zemlje.
Kada se govori o konkretnim rezultatima, studenti su već ostvarili nekoliko važnih ciljeva. Pod pritiskom višemesečnih demonstracija došlo je do promene vlade, pitanja odgovornosti za javne radove, korupcije i rada institucija dospela su u središte javne rasprave, a veliki broj građana koji godinama nije aktivno učestvovao u društvenom i političkom životu ponovo se angažovao.
Protesti su probudili interesovanje mladih za javne poslove, vratili univerzitete u središte društvenih rasprava i pokazali da je moguće organizovati masovan i dugotrajan građanski pokret bez centralnog lidera.
Bez obzira na konačan politički epilog, studentski protesti već su ostavili dubok trag u savremenoj istoriji Srbije kao pokret koji je uspeo da mobiliše stotine hiljada ljudi, poveže različite društvene grupe, probudi građansku energiju i vrati u javni prostor uverenje da društvene promene nisu moguće samo na izborima, već i kroz uporno, mirno i solidarno građansko delovanje.